Jedini štićenik Centra za socijalni rad iz Bačke Palanke koji je dogurao do fakulteta
Život joj nije darivao radosti koje daje većini njenih vršnjaka, ali ona kroz njega, mada joj je tek 19 godina, korača hrabro, noseći na leđima odgovornost ne samo za sebe, nego i za svoje najbliže.
Porodicu Antonije Mijuković čine njena braća Aleksandar (24) i Miloš (14) i baka Anica Brkić (72). Zbijeni međusobnom ljubavlju koju su samo pojačale tragedije kroz koje su prošli, oni, više nego skromno, žive u 39 tuđih kvadrata u Bačkoj Palanci.
– Svet sam ugledala u ruševnoj kući koju je moja mama Borislavka od opštine dobila 1991, kada je izbegla iz zapadne Slavonije, i za koju smo, privremeno, dobili ovaj stan – kaže, glasom deteta koje je život naterao da sazri prerano, ova studentkinja prve godine srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Novom Sadu. – Tata Rajko nam se priključio 1995, posle pada zapadne Slavonije, i sve je, koliko-toliko, bilo dobro do 2006.
A tada se, nastavlja neveselu porodičnu povest, desila tragedija čija senka mlade Mijukoviće i njihovu baku prati i danas: najpre je, u maju te godine, Rajko umro od raka, da bi, u oktobru, Borislavka, na putu ka farmi, nadomak grada, na kojoj je zarađivala koru hleba za svoju decu i sebe, stradala u saobraćajnoj nesreći.
– Rekli su nam da je sama podletela pod traktor, u šta nikada nismo poverovali, kao i da možemo privatno da tužimo čoveka koji ga je vozio i koji za to nikada nije odgovarao – kaže Antonija. – Advokati kojima smo se, još mali i pometeni užasom koji nam se desio, obratili, nisu hteli ili nisu smeli da nas zastupaju, jer je sestra čoveka koji je vozio traktor tada bila najmoćnija u pravosuđu u gradu. Njega, inače, niti znamo, niti smo ga ikada videli. Nije nam, makar preko prijatelja, ponudio ni pomoć ni reč utehe, što bi nam mnogo značilo. Kao što bi nam značilo da se, ipak, utvrdi kako je stvarno došlo do nesreće u kojoj je mama stradala.
S nevelikom nadom da će se to, ipak, naknadno, možda i dogoditi, što bi, kaže Antonija, bar delom zalečilo njenu dušu i ranjene duše njene braće i bake, ona sanja da završi studije koje je počela jesenas i sačuva porodicu čija je glava.
– Htela sam da budem socijalni radnik, da život posvetim pomaganju ljudima, ali, nažalost, nisam uspela da upišem taj fakultet – kaže na kraju Antonija. – Međutim, to me nije obeshrabrilo, završiću ovaj koji sam započela i, ma šta posle radila, posvetiću se tome da živote drugih činim lepšim i srećnijim.
Antonijin brat Miloš ove godine završava osnovnu školu, a gde će potom, još ne zna.
– Videćemo, upisaću nešto što će mi najlakše doneti neki posao – kaže dečak. – Voleo bih da to bude nešto u vezi s kompjuterima, pošto ih veoma volim i umem mnogo toga na njima da uradim.
Socijalna pomoć koju dobijaju Mijukovići iznosi 20.000 dinara, od čega polovina odmah ode za Antonijinu mesečnu kartu za svakodnevno putovanje do Novog Sada i nazad. Ostatak ide na režije za stan, pa sve četvoro mesec dana praktično žive od 11.000 bakine starosne penzije i uvek neizvesne Aleksandrove zarade od povremenog rada na građevinama u Bačkoj Palanci. (Izvor: Novosti, februar 2011)