Gimnazijalac iz Aranđelovca najmlađi je upisani u registar davalaca kostne srži

Arsenije Četnik je rođen 1990. godine. Još je učenik gimnazije „Miloš Savković“ u Aranđelovcu, maturant je na prirodno-matematičkom smeru, a već nekoliko godina trenira fudbal. Planira da upiše studije ekonomije u Beogradu.
Ujedno ovaj mladić je i najmlađi upisani u registar davalaca kostne srži u Institutu za transfuziju krvi Srbije. U registar se upisao čim je postao punoletan, tačnije čim je stekao uslov da može biti davalac kostne srži. A isto je uradila i njegova starija sestra.
Arsenije priča da su se na to odlučili jer je njihova bliska rođaka obolela od leukemije: – Na početku sam pokušao njoj da pomognem, ali nisam mogao jer nismo podudarni. Međutim, shvatio sam da možda mogu da pomognem nekom drugom kome će moja kostna srž spasiti život.
Nikada do sada ovaj mladić nije dao krv, ali, kaže, planira uskoro. I iako u registru davalaca kostne srži jasno piše da prijavljeni mogu u svakom trenutku odustati, da se mogu se ispisati, Arsenije tvrdi da je sto odsto siguran da neće odustati:
– Siguran sam da ću ostati na spisku, jer pomoći nekome nije mala stvar. Shvatio sam da punoletstvo sa sobom nosi mnoge mogućnosti i šanse, ali istovremeno i šansu i mogućnost da se nekome pomogne. Da se spasi nečiji život.

Nije se drugovima hvalio svojim humanim gestom, kaže da za to znaju samo porodica i najbliži rođaci. I niko od njih mu nije savetovao da “još jednom razmisli” pre nego što se upiše u registar davalaca, iako i u Institutu za transfuziju krvi Srbije savetuju da se ovaj važan korak pažljivo razmotri, te da je potrebno biti siguran da je to prava odluka.
– Nisam sa svojim društvom razgovarao o tome, ne smatram da imam čim da se hvalim. Nisam ni pokušavao da ih nagovorim da urade isto što i ja, jer to ipak mora da bude lična odluka, ali ako neko bude razmišljao o tome ili želeo da se upiše u registar, podržaću ga i bodriti da to i učini.
Arsenije Četnik tvrdi da je, bez obzira što je jako mlad, sam doneo ovu odluku. I da niko nije pokušao da ga nagovori ali ni odgovori, plašeći se možda za njegovo zdravlje. Baš naprotiv:
– Roditelji su sestri i meni predložili da se prijavimo u registar, ali mi smo sami doneli tu odluku.
Arsenije Četnik kaže da je, nakon prijavljivanja dobio od doktora sve neophodne informacije o davaocu kostne srži, da je dao uzorak krvi i odgovorio na pitanja o eventualnim bolestima.
Nikada nije gledao postupak davanja srži, ali kaže da se ne plaši ako zna da će tako spasiti nečiji život. Da je Arsenije zaista svestan svog humanog postupka, bez obzira na svoje godine svedoči i njegov odgovor:
– Nadam se da neću još dugo biti najmlađi davalac, mada sam ponosan na tu činjenicu. Ali zaista bih voleo kad bi nas bilo sve više jer, koliko sam obavešten, u Srbiji ima samo oko 1000 davalaca, a samo 0,1 odsto upisanih u registar dobije priliku da nekome pomogne i da spasi nečiji život.
Arsenijevu nadu dele i zaposleni u Institutu za transfuziju krvi Srbije koji navode da tek oko 30 odsto bolesnika ima podudarnog člana porodice, uglavnom brata ili sestru. Ostalima obelelim jedina nada za nov život mogu biti baš humani ljudi poput Arsenija. I zato ovaj mladi Aranđelovčanin i jeste heroj.

Petrica Đaković
(2008)