U kući porodice Paunović u Barajevu utočište nalaze štićenici domova za napuštenu decu

„Kada sam imao sedam i po godina živeo sam kod mame, a sada sam kod jedne žene. Ona se zove Danica. Moja majka se bavila prostitucijom. Dok sam bio sa njom nismo imali gde da živimo, pa smo spavali po ulicama i nismo imali ništa za jelo. Zato sam krao na Zelenom vencu. Posle su mamu prebacili u ludnicu, a mene u dom. Tamo mi je bilo dosadno i zamolio sam Centar za socijalni rad da me smesti u hraniteljsku porodicu. Doveli su me u kuću gde je već bio moj brat Aco, tri godine stariji od mene. Danica, žena kod koje živimo, ima muža i dva sina koji nas vole kao svoje, kao braću. Pa šta ako smo iz doma?”

Ovo je domaći zadatak koji je nedavno napisao trinaestogodišnji Slavoljub, „Kića“, kako ga zovu u hraniteljskoj porodici Paunović iz Barajeva. On ide u sedmi razred, njegov brat Aco Jovanović (16) nije završio osnovnu školu. Ne zato što nije želeo, već zato što nije mogao. Aco je, kako se to stručno kaže, lakše ometen u razvoju. Ipak, u njegovim plavim i dubokim očima, kao da se krije ceo svet pun ljubavi i dobrote. Danica (45) i Milivoje (50) Paunović već 22 godine su hranitelji, ljudi koji u svoj dom primaju iz domova napuštenu decu i brinu o njima dok ne napune osamnaest godina. Pre Ace i Kiće, odgajili su petoro tinejdžera, baš onih kojima je pomoć bila najpotrebnija. Imaju Paunovići i svoju decu, Nenada (28), zaposlenog u Specijalnom sudu, i Dejana (21), koji se nedavno vratio iz vojske.

„Odrasla sam na Kosovu, u velikoj porodici. Nas je, bre, majka imala sedmoro, dva sina i pet devojčica. Puna kuća dece, puna i veselja“, kazuje Danica, i nastavlja: „Pre 22 godine otišla sam u dom, da vidim ima li deteta kojem je potrebna moja pomoć. Kad sam ušla, videla sam dečaka u ćošku kako sedi – sav žut, skupljen, slinav. Jede jabuku, a i ona slinava. Priđem, on mi pruža tu jabuku. Nedžad se zvao…“

Dok Danica govori, Milivoje, njen muž, luta pogledom po sobi, kao da pretura po prašnjavim fiokama prošlosti. On nastavlja priču:

„Kad ga je Danica dovela iz doma, Nedžad je seo na kuhinjsku klupu. Mršav, kao iz Afrike da je došao. Prvi put me je video u životu, ali mi je odmah pružio ruku. Sećam se kao da je juče bilo: pruža mi ruku, a ruka mu kao moj prst.“

Danica i Milivoje su ljudi posebnog kova. Mogao bi se čovek prevariti i pomisliti da su izronili iz neke od priča Branka Ćopića gde se junaštvo meri dobrotom, a hrabrost plemenitošću. Ipak, oni su ljudi od krvi i mesa, a i kada bi im neko šta drugačije rekao, verovatno bi ga gledali s nevericom. Pa oni čine samo ono što mogu i što je, valjda, normalno. Šesnaestogodišnji Aco Jovanović je šesti razred osnovne škole završio zahvaljujući Danici koja je nastavnike molila, pretila im, nagovarala ih i na kraju uspela da ih ubedi da ga zadrže u odeljenju do šestog razreda. Međutim, Acu oči najjače zasijaju kad gleda u Milivoja, „Čiku“, kako kaže.

„Nas dvojica smo“, osmehuje se Milivoje, „prvi lovci u selu. Lovimo fazane… ma, sve što nam stane na put, tu sile nema. Aco ima plastičnu pušku koja je jednako ubojita kao moja prava. Pa vi vidite koliko smo uspešni.

Danica u muža koji govori gleda kao strogo, ispod oka, a smeši joj se brk. Ona je stub kuće, lavica u pravom smislu reči.

„Aca je, kad smo ga uzeli, bio dete skroz ispušteno. Nije znao ni da hoda po kući. Tri dana, šta god smo mu iznosili da jede, on je odbijao. Nije znao šta je i nije hteo da stavi u usta“, objašnjava Danica, i dodaje: „ Četvrtog dana iznesem luk da napravim ručak, a meni Aco prstom pokaže na glavicu. Nije znao ni da priča tada, ali je luk prepoznao. Kažem mu: ’Pa nećeš valjda samo luka da jedeš?’ Na kraju mu dam parče luka i hleba. To je pojeo.“

Ispostavilo se da je u domu iz koga su ga Paunoviću doveli Aca jeo samo luk i hleb. Pre nego što je došao kod njih bio je u porodici koja ga je vratila, jer je mokrio u krevet. Aco Jovanović ima i epilepsiju, pa ga Milivoje i Danica redovno vode u Institut za mentalno zdravlje. Nije im teško i opet bi iz doma uzeli dečaka poput Ace. Njima je, kažu, pomoć najpotrebnija.

„Kad Aco napuni osamnaest godina više ne može da bude na hraniteljstvu kod nas. Ipak, verovatno ćemo napraviti kućicu u dvorištu za njega, da ostane sa nama, ali i da ima svoj kutak“, kaže Danica.

Milivoje blago vrti glavom, u očima mu suze. Glasno uzdiše:

„Nema njemu života bez nas. Ni ja ne znam šta bih kad Ace ne bi bilo u ovoj kući“, kratko je prozborio Milivoje, a više mu se reči videlo na licu nego što ih je kroz grlo propustio.

Aca i njegov brat Slavoljub majku su videli tek nedavno. Došla je da se raspita za nasledstvo koje je Slavoljub dobio. Ušla je u kuću i, pokazujući na Acu, rekla: „Slavoljub je moje dete, ovaj mali nije.”

Sve vreme razgovora novinara sa njegovim Čikom i Tetom, Aca Jovanović je ćutao. Skroman, povučen tih i lepo vaspitan.

Kad je Danica počela da govori o njegovom susretu sa majkom, prvi put je izgovorio reči koje nisu „molim” i „hvala lepo”.

„Mama je došla kod nas i sela na terasu. Popila je jednu rakiju i rekla: ’Ti nisi moj sin!’ Popila je još jednu rakiju i još glasnije izgovorila: ’Ti nisi moj sin!’ Kad je sručila treću rakiju, uzdahnula je: ’Ti si moj sin.’ ’I ti si moja majka’, rekao sam joj.“