Invalidnost je pretvorio u izvor novih prilika

Dušan Veršić Duki ima 58 godina, a ispod komotnih pantalona nema noge do ispod kolena. Tu su šipke. I pored toga, Dušan se uporno i veoma uspešno bavi biciklizmom.

– Nema tu šta čovek da se femka, evo vidi, kažem ti da to nije ništa strašno – zadigao je nogavice pa se umesto desne potkolenice videla četvrtasta, plava šipka, dok je na levoj nozi bila okrugla cev od jakog i lakog aluminijuma. Obe noge imaju i veštačka stopala i patike. Dušan je odlično savladao hodanje pa tek onaj ko zna šta je u pitanju primeti nešto komotniji hod.

– Sada sam na funkciji generalnog sekretara Biciklističkog saveza Srbije osoba sa invaliditetom, ali ne iz fotelje nego sa biciklističkog sedišta. Moji su uobičajeni treninzi od pedeset do sto kilometara po treningu. Najveći poduhvat do sada imao sam 2003. godine kada sam za 11 dana prešao 1.200 kilometara. Prelazio sam sa svojim kolegom biciklistom preko sto kilometara dnevno. Kasnije sam, povodom Dana EU, dana bez automobila, biciklom izvozio relaciju od Subotice, preko Novog Sada do Beograda.

Priča da je 1992. godine išao na letovanje u Kotor.

– Zgazio sam na nešto što me trenutno zabolelo, ali tome nisam pridavao značaj. Bio je to ubod u stopalo. Kad sam se vratio u Beograd to još uvek nije prolazilo, ali sam verovao da hoće i nisam se posebno brinuo, iako se na tabanu pojavila mala infekcija. Otišao sam kod lekara uveren da se radi o sitnici, ali onda posle nekog vremena stvar se strašno ubrzala. Organi su prestali da rade normalno, noge su mi pocrnele. Dobio sam sepsu, a onda i gangrenu, stopala i potkolenice su postali poput uglja. Ništa nisam osećao. Kada su me smestili u bolnicu već sam bio otpisan čovek, gornji i donji srčani pritisak su se gotovo izjednačili, potpuno su otkazali bubrezi, jetra, pluća, samo je još srce kucalo. Bio sam žut i crn, a krv mi je bila kao neka želatina. Jedva se kretala. Živeo sam uz pomoć aparata i samo se čekalo kada ću da završim život. E, tada je proradilo nešto u meni. Odlučio sam da se borim. Imao sam neki unutrašnji dijalog. Čitao sam „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića, a tamo je lik majora Gavrila Stankovića kome treba da amputiraju nogu. Bio je snažan karakter, da se proveseli, popije i pobije i da se ženama udvara. Kada mu se dogodila tragedija, sve se srušilo i odlučio je da se ubije… Ja sam rekao da neću njegovim putem.

Više se oslonio na konstataciju Ive Andrića da je život neobjašnjivo čudo i toga se držao.

– Zatvara ti se jedna perspektiva, ali ti se otvara bezbroj drugih, novih. Čovek inače koristi veoma malo svojih potencijala. Ne mislim tu samo na one sa invaliditetom, nego uopšte. Niko čoveku ne brani da otvara druge perspektive, ali se to retko radi. Neka duhovna apatija i lenjost prevlada i ljudi se predaju. Da se gore na nebu sretnem sa majorom Stankovićem to bih mu rekao. Svakako, tu sam neizmerno zahvalan jednom odličnom, a skromnom hirurgu koji je pomogao da ostanem živ. Otvoreno mi je rekao da mi je gangrena zahvatila noge, ali da mi je u opasnosti glava i da se zato mora odstraniti opasno tkivo. Moje noge. To je bilo onda kada su me svi otpisali. On je preuzeo odgovornost i počeo veoma pažljivo da mi odstranjuje deo po deo mrtvog tkiva. Hteo je da mi spasi kolena i u tome je uspeo.

Snaga se povratila, postao je biciklistički maratonac.

– Došao sam do 19. mesta u svetu po postignutim rezultatima. Neko ko je vozio od Dorćola do Ade Ciganlije kaže mi kako se premorio, a ta relacija je meni samo zagrevanje. Trening mi je vožnja dužine od Beograda do Novog Sada. Mi nismo u prvom planu što se sporta tiče, ali su naši napori jednaki onima vrhunskih sportista. Ne dobijamo isti tretman. Sećam se, imali smo jednom velike sportske rezultate i to je u jednim novinama objavljeno negde na kraju, tri puta manje od stražnjice Ane Kurnjikove, koja je bila na istoj strani.

Završavamo razgovor, Dušan se sprema za put u Zadar, ima porodični sastanak i ostavinsku raspravu, ali ostaje svega par dana i vraća se, da ne zapusti treninge. Na rastanku mi kaže.

– Možda je jedini greh u životu ne biti srećan.

(Izvor: Danas, decembar 2010)