Odličan student medicine, godinama dobrovoljno radi u Crvenom krstu, a pomagao je i nesrećnima u Africi

Kada je u petom razredu na pismenom zadatku dobio temu “Krv život znači”, Milan Mirković nije ni slutio da će u tom sastavu, zapravo, napisati svoju budućnost. Sada ima dvadest i pet godina, apsolvent je na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu, član mnogih zdravstvenih komisija, ali, pre svega, volonter Crvenog krsta već deceniju i po.

– Napisao sam neku pesmicu od tri strofe i ona je pobedila na državnom gordišnjem konkursu Crvenog krsta. Nagrađen sam letnjom školicom u Baošićima gde sam stekao prva znanja o prvoj pomoći i tako se desilo da nastavim da se družim sa Crvenim krstom – objašnjava Milan.

Prošao je brzo sve nivoe obuke u Crvenom krstu, radio sa terenskim jedinicama, bavio sa raznim aktivnostima u prvoj pomoći i u prevenciji bolesti zavisnosti i HIV-a. Brzo je postao predsednik na regionalnom, a pre dve godina i na državnom nivou za podmaldak i omladinu Crvenog krsta. Zbog svojih zasluga postao je član Tima za delovanje u nesrećama za Centralnu Evropu, kao i član Republičke komisije za HIV i AIDS.

Volonterski rad sa Crvenim krstom bio mu je inspiracija da 2002. godine upiše Medicinski fakultet.

– Imao sam sreće da dobijem deset iz anatomije, pa sam postao student demonstrator.

Ta nevelika zarada nije mu na odmet budući da je iz Gornjeg Milanovca, te ne živi sa porodicom. Kao dobar student sa prosekom 9,2 dobio je uobičajenu republičku stipendiju za odlične studente, izabran je i za studenta prodekana na fakultetu, ali je, volontiranju najposvećeniji.

– Nedeljno, ceo jedan dan, ili dva, provedem u radu za Crveni krst. To sve postižem na uštrb spavanja, ali stvari koje dobiješ kroz to su vrednije od novca. Nikada nisam pomislio da bi mi bilo korisnije da radim nešto drugo, za novac, umesto što volontiram. U ovome imam i podršku porodice, jer moji roditelji su bili srećni što sam se posvetio tome, a ne ulici – smeši se Milan.

U vrednije stvari, on, svakako ubraja i prijatelje stečena tokom raznih akcija, nebrojena poznanstva kao i trenutak kada se zaljubio u volonterku. Njegova devojka i on svoju ljubav prenose i na one kojima pomažu.

Milan je, kaže, prepoznao da Crveni krst i njegovi volonteri zaista žele da pomognu, “a ne samo da pričaju o tome”:

– Uvrek mi je to bilo cilj – da pomognem drugima, a ne da se takmičim.

Mnogo je putovao, za šta, inače, nikada ne bi imao priliku da nije u Crvenom krstu. Prošao je kroz oko šezdeset seminara, na kojima je u poslednje vreme, uglavnom, predavač. Veoma je ponosan na više od dve hiljade diploma koje je kao predavač potpisao.

– Ali, s podjedanik ponosom mislim da sam pomogao mladima da ne obole od AIDS-a ili neke bolesti zavisnosti. A pnosan sam i na mlade koji su od nas učili…

Skroman, ne želi posebno da priča o davljenicima koje je kao dobrovoljni spasilac na bazenu izbavio utapanja.

Putovanja koja pominje, međutim, nisu bila turistička i ni blizu atraktivna. Boravio je i radio u afričkim zemljama u kojima je pomoć drugih najviše potrebna.

– Tamo se zaista teško živi,i video sam na kakvim sve mukama ljudi mogu da budu i šta je to težak život. To je za mene dovoljna opomena da sebi nikada ne dozvolim da zaboravim drugoga – kaže ubeđeno.

Ne želi da se akademski bavi naukom, da sedi u kancelariji ili na faklutetu. Iako dobar student, rešen je da što pre obuče beli mantil i pomaže drugima.

– I na tome sam zahvalan Crvenom krstu. Jer, mi koji studiramo medicinu, a pomažemo ekipama hitne pomoći, možda smo malo spremniji od kolega koji se do sada nisu srele sa praksom. Mogu svečano da obećam da se kao lekar nikada neću uklopiti u predstavu kakvu ljudi danas kod nas imaju o lekarima. Uvek ću biti jednako osećajan za svakog kome moja pomoć bude potrebna – kaže Milan Mirković.

Dragana Perić

(2008)