Da nam deca ostanu ovde

DARIVANJE je velika ljudska sreća. Za onog ko daruje, to je nagrada. Nema veće – kaže penzioner Petar Srnić, rodom iz sela Ostra, nadomak Čačka.

Zato nije tražio ni zahvalnost, ni priznanje, kada je imovinu sticanu čitavog života, a vrednu pola miliona evra, zaveštao Beogradskom univerzitetu. Tri stana u centru Beograda, namenio je za stipendiranje talentovanih akademaca koji žele da ostanu u otadžbini i pomognu joj svojim znanjem i stručnošću.

– Smatram da je to najbolje i za njih i za Srbiju – kaže ovaj čovek. – Ja to neću dočekati. Univerzitet će raspolagati imovinom tek posle moje smrti, ali me već sada ispunjava pomisao da će to što sam stekao biti nekome od pomoći.

Nijednog trenutka nije se dvoumio. Odluku je doneo u dogovoru sa suprugom i ćerkom, u leto prošle godine. Njegov jedinstveni gest je nekako protekao – u tišini.

– Začudi me kad me danas upitaju: „Boga ti, Pero, jesi li se barem malčice pokajao?“. Kažem im: „Pobogu, šta me to pitate – govori nam, dok u samoći svoga doma na Zvezdari prelistava uspomene iz prošlih vremena i pokušava da nam da najbliži odgovor – šta je bilo presudno da stečenu imovinu daruje za nečije dobro.

A priča zapravo počinje s kraja Drugog svetskog rata. Petar Srnić, kao jedanaestogodišnji dečak „umarširao“ je u Beograd, 1945. godine. Seća se: u gumenim opancima i košulji koju mu je majka sašila od stolnjaka, kupljenog za pola kile kajmaka. Za ruku ga je vodio deda Sava Ratković, Beograđanin, povratnik iz nemačkog zarobljeništva. Petar pamti dedine reči: „Najjači su oni koji i u najvećoj muci ne pokleknu. Koji sačuvaju obraz“.

– Iz kuće sam poneo ono domaćinsko, moravičko – kaže. – Da deca budu radna, vredna. I mogu da kažem: nisam bio lenj. Radio sam i školovao se. Bogami, dobro zapinjao.

Posle osnovne škole, u Beogradu je završio malu maturu, pa tri razreda ekonomske škole. Zaposlio se u 17. godini, prvi posao dobio u Rakovici, u „21. maju“.

– Radio sam i studirao, kaže. – Nisam imao vremena, kao danas studenti, da diplomu ekonomskog fakulteta čekam sedam i po godina. Nijedan ispitni rok nisam smeo da propustim. Radio sam dugo – i po 16 sati dnevno. – Bilo je to vreme kada se poštovao i plaćao rad – seća se. – A, zavredeo sam tada i prvi stan.

Kada je osnovao štampariju u Rakovici, posao je procvetao. Iz ove štamparije izašao je i prvi roman Mome Kapora.

– Sve što sam zaradio, uložio sam u stanove – kaže. – A i moja supruga bila je zbrinuta, roditelji su joj ostavili jedan. Nažalost, razbolela se prošle godine i nije dočekala da zajedno potpišemo sa Univerzitetom zaveštanje naše imovine. Ali me podržala u svemu. Nismo imali sreću da imamo više dece. Naša ćerka je službenik u jednom beogradskom preduzeću, ima svoj dom. Sve troje smo se saglasili da nam je sasvim dovoljno da svako ima koliko mu je potrebno za jedan običan, ljudski život. Preko toga … nekome će dobro doći.

Tako su Srnići odlučili da tri stana u centru, na potezu od Slavije do Crvenog Krsta, zaveštaju Beogradskom univerzitetu.

– Jedina moja molba je da, ako je to moguće, prednost imaju studenti iz mog zavičaja, iz Moravičkog okruga – kaže Petar. Čovek je vazda ono što ponese iz roditeljskog doma. A mene su uvek učili da ne zaboravim odakle sam krenuo.

VRATITI ŽIVOT SRPSKOM SELU

KAD danas Petar Srnić svrati u svoju Ostru kod Čačka, dočekaju ga – sa počastima. Nije ni čudo: pomogao je da selo ima crkvu, vodovod.

– Opet, odlaze mladi – kaže. – Ako bih još išta poželeo: to je da se srpskom selu vrati život, onakav, kakav je nekad bio. Da vri od mladosti i pesme.

SVE ZA CRKVU

– NA očevini, imam prelepu vikendicu, ali, oglasio sam prodaju kako bi od nje obezbedio pare za završetak crkve – kaže Petar Srnić. – Vikendica vredi 40 hiljada evra. Još se niko nije javio. Ponoviću oglas.

Izvor: V. Novosti

(2009)