Selo od tri i po hiljade stanovnika zbrinulo je više od pet hiljada dece, a meštani ovog sela pravi su dokaz da, osim pesnika, postoje ljudi koji uistinu veruju da su sva deca i bilo čija, „ukras celog sveta“

Dok u domovima širom Srbije hiljade dece bez roditeljskog staranja sa zebnjom čeka na usvojenje i dan kada će imati svog plišanog medu, jedno omanje selo Donjeg Pomoravlja odnegovalo je više od pet hiljada napuštene dece. Skoro sve porodice u Miloševcu, selu smeštenom nadomak Velike Plane, bez prestanka, 77 godina već, sa kolena na koleno prenose i neguju hraniteljstvo, vrlinu dostojnu heroja.

U Miloševcu svi projekti nevladinih organizacija, doktorske disertacije i specijalizovane prakse za uključivanje usvojene dece u novu porodicu, deluju gotovo bespredmetno. U atmosferi tog sela sasvim je svejedno ko je čiji, ko je odakle došao i da li su deca rođena ili nerođena u svojim porodicama. Svi su jednaki i niko nije drugačiji zato što ne nosi prezime svojih hranitelja. Gotovo nezamisliva lakoća sa kojom meštani Miloševca prihvataju obaveze hranitelja deluje još manje stvarno ako se zna da su hranitelji mahom već biološki roditelji nekoj drugoj deci i da potreba za hraniteljstvom ne proizilazi samo iz nedostatka potomstva. Reč je o svojevrsnoj naslednoj želji da se pomogne onima koji nemaju zaštitu.

Milesa i Mile Resavac imaju četvoro „biološke“ dece, unuku, učenicu trećeg razreda osnovne škole i dva dečaka iz Sopota koji su se u njihov dom uselili pre četiri godine. Dvanaestogodišnji D.M. i desetogodišnji Z.S. Milesu i Mileta oslovljavaju sa mama i tata, njihovu decu braćom i sestrama i taj običaj nije izuzetak nego pravilo u selu.

„Deca sama odluče da nas tako zovu,“ kaže Milesa. „Moji su roditelji celi život bili hranitelji i ja, iako sam biološki jedinica, imam mnogo braće i sestara. Odrasla sam sa drugom decom i otuda potreba da i sama postanem hranitelj“. Kod nje u gostima je jedna od njenih sestara. Dragana, takođe, majka četvoro dece, još uvek nije hranitelj, ali će postati kad joj deca još malo porastu. Dragana kaže da je od treće godine živela u kući Milesinih roditelja, a potom se odselila u studentski dom. „Ali sam vikende i raspuste provodila u Miloševcu, jer ja za drugu kuću i ne znam“.

Milesa je prošla kroz mnoge teške rastanke sa decom koja su usvojena ili su se vratila u svoju biološku porodicu. Ali, rastanci je ne obeshrabruju.“ Neverovatno je teško kada odu, ali prolazimo kroz obuku i spremamo se za njihov odlazak. Obučavaju nas i kako njih da spremimo za taj trenutak. To je, međutim, samo još jedna potvrda da teorija i praksa nikada nisu isto. Znamo kako treba, ali nikada nismo dovoljno spremni. Ipak, veze se nikada ne prekidaju. Kod nas je bila Azra iz Sarajeva, koja je posle studirala u Zagrebu, a udala se za Palestinca i sad živi tamo, ali smo u kontaktu“.

Prema njenom iskustvu obuka koju prođu hraniteljske porodice ne može da predvidi sve situacije u odgajanju deteta, a odnos dece prema okruženju i hraniteljskoj porodici ponajviše zavisi od razloga zbog kojih su došli. „Ima dece koja su imala divno detinjstvo i gaje jake emotivne veze sa svojom porodicom, ali ih je neka nesreća razdvojila. Ta deca ponekada odbijaju da se vežu za novu porodicu neko vreme. Ima i tužnih priča tragičnog detinjstva, a onda dete ne želi da ima kontakt s roditeljima, pa na njega moramo da utičemo drugačije. Međutim, u svačijem životu postoje trenuci kada kao roditelji dođemo u ćorsokak. Veoma je specifičan odnos i naše vezivanje, ali i lepi i ružni trenuci su deo svačijeg života,“ kaže Milesa.

Kada je posle Balkanskih i Prvog svetskog rata u Srbiji više od pet stotina hiljada dece ostalo bez roditelja, a i sam Miloševac dao 150 žrtava, tamošnje porodice primali su u svoje domove decu nastradalih. Savez zdravstvenih zadruga Srbije i Higijenski zavod iz Beograda poslali su u ovo selo doktorku Spaseniju Simić da osnuje zdravstvenu zadrugu i apoteku. Dvadesete godine prošlog veka najpre je osnovan Crveni krst u tom selu. Simićeva je, potom, 1929. godine, pokrenula osnivanje Centra za porodični smeštaj dece, a prvi mališani iz drugih delova Srbije u Miloševac dolaze 1931. gdoine. Posle Drugog svetskog rata Centar je dobio ime po partizanki Radi Mladenović-Đulić Crnoj, po kojoj se i danas zove.

Na smeštaju u Centru je trenutno 215 dece, a samo u Miloševcu o njima brine 118 porodica. Deca posle srednje škole odlaze na studije ili osnivaju svoje porodice. U zavisnosti od uslova pod kojima su došli u Miloševac, neki se vraćaju svojim roditeljima i pre punoletstva, ako za to dođe trenutak, a neka bivaju usvojena. Direktor Centra Vojislav Pavlović, nekada i sam štićenik Centra, kaže da se mnogi posle školovanja vraćaju u Centar da rade. „ Trenutno imamo i tri studenta. Oni posle škole sami biraju šta će da rade, ali mnogi odluče da se zaposle i u drugim centrima za socijalni rad ili za smeštaj dece. Oni se stapaju sa sredinom, pa imamo i mnogo ženidbi i udaja među štićenicima, ali i sa meštanima.“

Andrijana Petrović, bivša štićenica Centra, ima dvoje dece i još dvoje na smeštaju. Njeni štićenici su deca sa posebnim potrebama i vršnjaci su njenih sinova. M.M. ima 12 godina, kao i njen mlađi sin, a S.I. je desetogodišnjak, i obojica su u novoj porodici četiri godine. Roditelji posećuju ove mališane i čekaju bolje dane da svoju decu vrate kući.

„Ipak, zovu nas mamom i tatom, a međusobno su braća,“ kaže Andrijana. „Silno sam želela da im pružim ljubav i razumevanje koje sam i sama dobila. Pre njih sam imala dečaka i devojčicu koji su otišli na usvojenje u Švedsku. Uvek je strašno kada odu, ali sve što želimo je da njima bude bolje. I još uvek imamo snage da prebrodimo njihove odlaske. Deca se javljaju, dolaze da nas vide. Ja sam svoje hranitelje obilazila dok god su bili živi, a vratila sam se kod svojih roditelja već sa šest godina.“

Višegodišnjim istraživanjima, koja su najpre počela u Švedskoj, u kojoj danas više nema domova za decu, dokazano je da je hraniteljstvo po emotivno, psihičko i fizičko odrastanje daleko zdravije od smeštanja dece u domove. Deca u hraniteljskim porodicama pre prohodaju, progovore i uopšte su zdravstveno u prednosti u odnosu na decu koja borave u domovima. Stroga ograničenja koja Centar u Miloševcu postavlja hraniteljima uglavnom se tiču njihovih godina. Pavlović kaže da odnos u porodici mora biti dete-roditelj, nikako baka ili deda-unuče. „Porodice najčešće prestaju biti hraniteljske zbog starosti. Osim toga, imamo i mnogo dece sa posebnim potrebama, pa se više vodi računa i o pažnji koju su hranitelji u stanju da im pruže,“ kaže Pavlović.

Tridesetak dece sa posebnim potrebama pohađaju nastavu od prvog do osmog razreda u odeljenjima za decu sa posebnim potrebama Osnovne škole „Radomir Lukić“. Ne računajući Miloševac, u ostatku Srbije još je 3.478 mališana smešteno u hraniteljske porodice. I to sedamdeset odsto tek posle opsežne kampanje Ministarstva za rad i socijalnu politiku 2002. godine. Tek, poređenja radi, u 17 beogradskih opština koje su, svaka pojedinačno, nekoliko puta veće od ovog sela, u 337 porodica smešteno je svega 506 mališana. Specifičnost Miloševca je i u tome što se broj hraniteljskih porodica nije smanjivao ni tokom teških vremena-nemaštine i ratova devedesetih. Naprotiv. S većom potrebom dece za smeštajem raste i broj hraniteljskih porodica u ovom selu i okolini ili raste broj dece koja istovremeno dolaze u domove hranitelja.

Kod Vesne Dulić, majke jednog osamnaestogodišnjeg i jednog mladića od dvadeset i jednu godinu, pre dve godine stigla je devojčica od samo par meseci. Danas, ta devojčica šeta, govori, igra se sa svojom braćom. Vesna je mogla da bude baka, ali je imala snage da kao mama posle dvadeset godina pronovo prođe kroz plač bebe, neprekidno bdenje i da to sićušno biće uči životu iz početka.

„Imala sam veliku želju da se brinem o i potrebu da je negujem kao svoje dece. Zapravo, taj osećaj nije ni malo drugačiji. Potpuno je isto,“ kaže Vesna. „Ponekad razmišljam o trenutku kada ću morati da joj pričam o njenim biološkim roditeljima ili o trenutku kada će, možda, hteti da nas napusti, ali je još rano. Sve će znati kada bude imala pet šest godina, kada bude mogla da razume.“

Vesna se udala u prodicu sa hraniteljskom tradicijom i potajno je oduvek želela da i sama postane hranitelj. „Ali, nisam se usuđivala dok su deca bila još mala. Htela sam da što bolje shvate i da u potpunosti i sami učestvuju u negovanju deteta. Oni je sada vide kao rođenu sestru. Mislim da nikada, ni jednog trenutka, nisu pomislili da im ona nije rođena sestra. To je divan osećaj, i ubeđena sam da ću biti hranitelj dok god mi godine budu dozvoljavale.“

Srpski zakoni i konvencije o pravima deteta obavezuju centre za socijalni rad i hranitelje da deci obezbede ishranu, garderobu, udžbenike, igračke – jednom rečju, život dostojan deteta. Socijalni radnici, međutim, upozoravaju da postoje i loši ljudi koji u hraniteljstvo ulaze tek da bi dobili naknadu od države – zdravstvenu zaštitu, staž i devet hiljada dinara. A za potrebe deteta još četrnaest hiljada dinara.

Na stranu što se ni jedan miloševački hranitelj nije žalio na davanja države niti i jednom rečju pomenuo materijalnu stranu hraniteljstva, jedan letimičan pogled na razdragane osnovce Miloševca dovoljan je da razbije sve zle misli. Među njima je nemoguće prepoznati decu štićenike. I nemoguće je, među njima, uočiti mališane kojima nedostaje toplina doma. A onda postaje jasno da nema hiljada ni miliona koji mogu da plate njihov, neretko, ponovo otkriven osmeh.

Dragana Perić

(2008)