Beogradski advokat imao je jednu od najvećih privatnih biblioteka na prostoru bivše Jugoslavije

Teško da će selo Vrtiglav kod Mionice u skorije vreme videti neobičniju povorku od one koja se svojevremeno iz kuće porodice Lazić uputila ka Beogradu – sedam velikih kamiona natovarenih knjigama, karavan beletristike, stručne literature, retkih izdanja i periodike, uputili su se prema institucijama u prestonici.

To je advokat Života Žika Lazić (1927–2010) poklanjao deo svoje bogate biblioteke: različite ustanove i institucije od ovog bibliofila dobile su oko 35.000 knjiga i više od 15.000 časopisa i dnevnih novina. Time je pre smrti želeo da na pravi način obezbedi vredna dela i učini ih dostupnim.

Ušteđevinu koju su drugi trošili na vikendice, automobile, odmore, Žika Lazić je ulagao u knjige, prisetili su se njegovi prijatelji na skupu koji je organizovao „Službeni glasnik” povodom godišnjice od smrti uglednog beogradskog advokata i knjigoljupca. Imao je jednu od najvećih biblioteka na prostoru bivše Jugoslavije koja je imala više od 60.000 naslova.

Najviše njih bilo je smešteno na imanju porodice Lazić u Vrtiglavu, njegovom rodnom mestu, a više hiljada knjiga nalazilo se u njegovom beogradskom stanu. Danas se deo te kolekcije čuva u biblioteci Bogoslovskog fakulteta: publikacije o religiji, najveći deo beletristike i najznačajniji časopisi i listovi koji su izlazili u Srbiji u 19. i 20. veku. Prema rečima profesora Pravnog fakulteta Jovice Trkulje, zahvaljujući tom daru, bogoslovska biblioteka, osim nacionalne, ima najkompletniju periodiku.

Biblioteka srpske Patrijaršije je formirala legat Živote Lazića u kome su sačuvani kompleti NIN-a, „Književnih novina” i štampe koja je izlazila u Beogradu za vreme Drugog svetskog rata. Legat sa oko 2.000 knjiga postoji i u Balkanološkom institutu, sa knjigama iz istorije, posebno o Kosovu i Metohiji, dok je Pravni fakultet dobio literaturu o logorima Nezavisne države Hrvatske i knjige profesora tog fakulteta. Konačno, biblioteka „Službenog glasnika” čuva komplete prvih izdanja „Novina srpskih” i retke primerke izdanja koja su izlazila za vreme Prvog svetskog rata na Krfu.

– Voleo je da ugosti prijatelje na imanju u Vrtiglavu, gde smo mogli da uživamo u ogromnoj biblioteci, a onda sednemo ispod lipe i slušamo priče o knjigama, o tome kako ih je pronalazio, kako su stizale do njega iz svih delova sveta, preko Australije, Kanade, kako je neke, nažalost, nalazio čak i pored kontejnera gde su ih bacali nesavesni naslednici.

Primerke „Novina srpskih”, na primer, dobio je od seljaka iz Vrtiglava koji su sa vojskom bili na Krfu i godinama čuvali naše novine koje su tamo štampane – ispričao je profesor dr Trkulja.

Pravnik sa neizmernom ljubavlju prema pisanoj reči, koja ga je pratila od detinjstva do smrti, naročito je voleo da skuplja periodiku i knjige iz emigracije, čak i časopise čije je rasturanje u tadašnjoj SFRJ bilo zabranjeno, poput „Naše reči”, „Srbobrana” ili „Poruke”.

– Održavao je veze sa piscima koji su bili u emigraciji, a imao je hrabrosti i da posećuje političke zatvorenike. Skupljao je i rukopise Lazara Markovića, Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, Đure Đurovića, i upravo njegovom zaslugom mnogi su i objavljeni, a za neke je bio i priređivač izdanja – rekao je prof. dr Trkulja.

Gostoljubivi beogradski dom Lazića bio je i biblioteka i čitaonica, svako je tu mogao da pregleda ili pročita ono što ga zanima, istakao je Žikin prijatelj sa studija na Pravnom fakultetu u Beogradu Momir Milojević, koji je kasnije postao profesor istog fakulteta.

– Svakome ko dođe kod njega pokazivao bi novu knjigu koju je pribavio. A davao je knjige i na pozajmicu, na čitanje, ali je bio vrlo strog po pitanju vraćanja, ako je posudio na petnaest dana u tom roku je morala biti i vraćena, jer je želeo da je da i drugima da čitaju. On je i poklanjao dela i tako širio kulturu knjige među svojim poznanicima – rekao je profesor dr Milojević.

Mnogi stručnjaci dolazili su do dragocene građe zahvaljujući Žiki Laziću, među njima Desimir Tošić, Danilo Basta, Dušan Bataković, ali i američki profesor Dejvid Mekenzi, autor više biografija srpskih prvaka. Knjige i časopise koji se nisu mogli naći u velikim bibliotekama, često ste mogli da nađete kod Žike, naveo je profesor dr Đorđe Lopičić, sećajući se svog prijatelja advokata.

„Radio sam u Okružnom sudu i mnoge sudije hvalile su Žiku, tada mladog advokata, jer je pisao dobre podneske, žalbe… U sudu je uživao ugled, iako nije imao veliku, luksuznu kancelariju, a dešavalo se i da besplatno zastupa ljude pred sudom. Bio je to dobar i blagorodan čovek”, istakao je prof. dr Lopičić.

(Izvor: Politika, novembar 2011)