Dva radnika vranjanske fabrike „Simpo“ dali kožu trinaestogodišnjem Stefanu Stajiću, nastradalom od strujnog udara

Zoran Mladenović dobro je znan Vranjancima. Pedesetšestogodišnji referent protivpožarne zaštite u fabrici „Simpo“ rekorder je Vranja u davanju krvi. Krv je dao do sada oko 150 puta, prvi put čim je napunio 18 godina, a planira da to čini dok god mu zdravlje dozvoljava.

Njegovim stopama krenuo je i kolega Igor Đorđević, koji je do svoje 28. godine dao krv više od 30 puta. I Igor će u Zoranovim godinama, nada se, ako ga zdravlje posluži, imati preko 100 dobrovoljnih donacija krvi.

Ova dva čoveka, ponos svojih porodica, firme, ali i celog grada odlučili su, maja prošle godine, da još jednom dokažu svoju humanost. Ovog puta donacijom kože trinaestogodišnjem Stefanu Stajiću, dečaku prognaniku sa Kosova i Metohije koji je nastradao od strujnog udara i kome je bilo oštećeno čak 75 odsto kože.

Zoran za sajt „Moj heroj“ priča:

– Za Stefana sam prvi put čuo u vestima. Kad sam saznao da je teško povređen i da mu je uništena skoro cela koža, mislio sam šta da učinimo da mu pomognemo. Narednih nekoliko dana u firmi sam sa kolegama, inače davaocima krvi, razgovarao o Stefanu i nas četvorica dogovorili smo se da se prijavimo i doniramo kožu. Na kraju smo ostali Igor i ja, jer su drugi bili sprečeni.

Igor, koji u Simpu radi u pogonu tapetarije, za Stefanovu nesreću koja se desila u ribolovu, saznao je od kolega sa posla. I sam je ribolovac, pa se odmah sažalio na mladog Stefana i počeo da razmišlja kako da mu pomogne.

Nakon nekoliko dana, Zoran i on već su bili na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu. Novac za put do VMA dobili su od sindikata svoje firme, a Simpo im je kasnije obezbedio i automobil kako bi se vratili u Vranje.

Zoran Mladenović seća se kako ga je medicinska sestra na VMA odgovarala od namere da Stefanu donira kožu, plašeći se za njegovo zdravlje i oporavak.

– Pokušala je da me upozori da sam ja ipak u godinama, da oporavak može biti izuzetno bolan, i da treba da razmislim. Ali ostao sam uporan. Nisam nikada bolovao, relativno sam zdrav i nisam se plašio posledica.

Igor kaže da ga niko od članova porodice nije ubeđivao da odustane, ali priznaje da se u početku, na putu za Beograd, ipak malo pribojavao operacije.

– Pa naravno da nije svejedno kada ne znate kako će biti, koliko traje oporavak… Ali kada smo došli, videli, prošli sve to i na kraju videli Stefana zdravog i srećnog, ponovo bismo to uradili. I savetovali drugima da se ne plaše, nije ništa strašno.

Lekari su im skinuli kožu sa obe noge, od natkolenica do prepona. Oporovak na VMA trajao je desetak dana na odeljenju intenzivne nege i još mesec i po dana kućnog lečenja. Igor priča da su prvih nekoliko dana lekove protiv bolova dobijali ujutro i uveče.

– Lagao bih kada bih rekao da ne boli. Ali nije to toliko strašno, traje samo nekoliko dana. Posle još mesec, dva imate crvenilo kao kad izgori koža, a kasnije se sve povrati. Potpuno smo se oporavili.

Stefan se takođe oporavio, a Zoran i Igor videli su ga, u maju ove godine, na oporavku u Niškoj banji. Zoran, koji posećuje Stefana kada mu se ukaže prilika da dođe u Niš, kaže da se njegova sreća i blagoslov njegove majke ničim ne mogu platiti. I baš zbog toga ponovo bi učinio isto. Bez razmišljanja.

Dvojica humanih Vranjanaca odmah su nakon povratka sa VMA apelovali na svoje sugrađane da im se pridruže u ovom humanom činu, jer je Stefanu bilo potrebno mnogo kože, od preko 100 donatora. Svojom plemenitošću podstakli su i opštinsku upravu Vranja da osnuje fond za pomoć Stefanu Stajiću.

Zauzvrat nagrađeni su najvećim vranjanskim odličjem Sedmoseptembarskom nagradom za humanost.

– Priznanje za humanost i plemenitost prija. Prija činjenica da neko ipak uvažava human gest, kakvih je danas sve manje. Dobijao sam i ranije priznanja, jer sam toliko puta dao krv… Ali i bez diploma bih uradio isto. Najveće priznanje nije odličje, već Stefanov život. Njegova, i zahvalnost njegove majke.

Petrica Đaković

(2008)