Venci na Žabaljskom mostu kod Zrenjanina još uvek podsećaju na veliku saobraćajnu nesreću koja se tu dogodila aprila 2005. – kada se autobusa na redovnoj liniji Zrenjanin – Novi Sad survao u Tisu. U velikim tragedijama uvek ima i velikih herojstava. Ovoga puta bar jedan čovek zaslužuje da se ono što je uradio tako okarakteriše. Ovo je njegova priča o tome, četiri godine posle

Nikad posle toga se nisam okupao u Tisi. Niti ću. Iz pijeteta prema tim ljudima. Još uvek me proganja to što se dogodilo. Ne mogu to da potisnem iz glave a evo, prošlo je više od četiri godine.
Bio je 15. april 2005. godine, nešto posle 19 časova. Vraćao sam se iz Novog Sada sa posla i na Žabaljskom mostu vidim gomilu ljudi, nešto se desilo. Sam prizor bio je stravičan; s jedne strane polomljena ograda a s druge ljudi koji vrište, dozivaju upomoć, stvari svuda po vodi. Prvo sam pomislio da skočim sa mosta. To je bila instinktivna reakcija; bio sam spreman na to, dobar sam plivač, fizički sam jak, dugo godina sam se bavio atletikom. Ali, shvatio sam da su ljudi već suviše daleko i da je bolje da se spustim autom. Srećom, tada sam vozio dizelaša i kroz blato sam stigao skroz do obale. Odmah sam skočio u vodu; izvukao sam jednu ženu pa nazad primetio sam jednu devojčicu i nju smo izvukli na obalu da bi kad sam treći put skočio u vodu teško već bilo pronaći nekoga. Proteklo je bilo dosta vremena a već je i padao mrak. Doviknuo sam ribaru, koji je tu bio da vidim plavu jaknu, da je to čovek i da moramo po njega. Nije, kaže, to je neka stvar. Ipak, dolazimo dotle i ja mahinalno levom rukom uzimam torbu koja pluta pored a desnom pokušavam da podignem tu jaknu. Ispostavilo se da je to bio kondukter autobusa. Već je bio mrtav.
Nažalost, bio je samo jedan čamac. Samo jedan ribar je video kad se autobus survao u reku. Ja sam vikanjem uzbunio celu marinu ali dok su oni stigli već je bilo kasno. Tisa je, tada bila prilično brza. Kad smo izneli tog utopljenika dugo sam, onako u gaćama, stajao na obali pokušavajući da ugledam još nekoga. Sećam se da mi je prišao policajac i rekao da se obučem, da se umotam u nešto. Mada, ne sećam se da sam osećao hladnoću.
To je pitanje trenutka, skok u vodu – skok nazad i u takvim situacijama čovek ne razmišlja mnogo. Nisam mislio o tome da može neko da me povuče na dno; samo mi je u glavi bilo da pokušam da spasem nekoga. Kao da se neki takvi slučajevi lepe za mene. Sećam se, davno, bio sam momak, u Promajni kod Makarske zapazio sam da se neki dečko davi; brzo sam otplivao do njega i uspeo da ga spasem. Posle toliko godina, eto, ponovo sam se našao u situaciji da spašavam ljudske živote.
Ono što me je tada najviše zabolelo je što je mnogo ljudi to posmatralo sa mosta kao neku predstavu. Neki su čak pušili cigarete. Ako nisu svi bili u mogućnosti da uđu u reku, mogli su da pokušaju da tim ljudima pomognu dozivanjem, mogli su bar da pokušaju nešto da urade. U krajnjem slučaju, bolje da su samo otišli odatle. Jer, to nije interesantan prizor i ne mogu da shvatim kako ljudi tako nešto mogu mirno da posmatraju.
Nisam ostao u kontaktu sa ljudima koje sam izvukao iz Tise. Ta žena, koju sam prvo izvukao je iz Uljme i javila se jednom. Zahvalila se. Devojčica koju smo spasili sada živi kod tetke u Novom Sadu i oni su jednom bili kod mene. Majka joj nažalost nije preživela nesreću. Svratili su jednom i roditelji ovog utopljenika; otišao sam s njima na grob, zapalio sveću. Možda ja imam i čudan odnos prema tome; ali ne volim sad da pravim priču od svega toga; da nisam ja bio bi neko drugi. Uradio sam samo ono što je bila moja dužnost, kao čoveka.
Zato sam ja i izbegavao nekakvo slikanje, zvao me je dva puta Timofejev na B92 ali nisam želeo da idem. Iz opštine ili neke zvanične institucije grada ili pokrajine nikad me niko nije pozvao. Nisam ja to ni želeo ali sam možda očekivao. Pomislio sam da je možda red jer mislim da treba da ističemo dobre primere. Ali to je njihova stvar. Nekad se prstom upiralo u one što ne valjaju. Sada su druge moralne vrednosti bitne. Kao da se sve obrnulo.
Ipak, mogu da kažem da su reakcije nekih običnih ljudi, reakcije mojih Zrenjaninaca bila jako pozitivne. Imao sam utisak da kad šetam gradom svi žele da mi se jave i to je lep osećaj. Od „Vriglija“ firme u kojoj sam tada radio kao nagradu dobio sam plaćeno odsustvo od 7 dana. Šest meseci kasnije, a da ja ni dan danas ne znam pravi razlog, dobio sam otkaz. Od čega živim? Živim, kao i desetina hiljada drugih građana Srbije koji su bez posla. Snalazim se.
Često, zbog nekog posla ili nečeg drugog prođem Žabaljskim mostom. Jedan moj prijatelj svaki put kada prolazi tuda isključi radio a nije bio svedok nesreće. Možete misliti kako je meni. Svaki put se uznemirim. A neretko mi se vrate i te strašne slike: ljudi koji se dave, vrište, dozivaju. Voleo bih da sve to mogu da zaboravim.

Gorislav Papić
(2009)