Njen posao sastoji se u sledećem: dok borbeno vozilo napreduje kroz protivničku vatru, Gorana kroz prorez u oklopu puca iz automatske puške – i uništava živu silu

Teško da radno mesto Gorane Dejanović može da bude skučenije: od tavanice, dok sedi, deli je nekoliko centimetara, levo i desno ima prostor širine laktova, a ispred sebe ima prozor veličine polovine kutije cigareta… Gorana radi kao profesionalni vojnik na mestu strelca u borbenom vozilu pešadije M-80 u Sremskoj Mitrovici.
Rođena 1977. godine, proterana iz Hrvatske tokom poslednjeg rata, posle potucanja po izbegličkim centrima u Vranju i Deliblatskoj peščari, nastanila se i udala u Šapcu, i posle neuspešne karijere vlasnika trgovinske radnje – „ni muž ni ja nismo bili za to“, kaže kroz smeh – počela je poslednjeg dana 2002. da radi kao vojnik po ugovoru u Vojsci Srbije, u Nikincima. Tačno posle pet godina konkurisala je i primljena na sadašnje radno mesto. Ima čin desetara.
Njen posao sastoji se u sledećem: dok borbeno vozilo napreduje kroz protivničku vatru, Gorana kroz prorez u oklopu puca iz automatske puške – i uništava živu silu. A kad se vozilo, skraćeno nazvano BVP, zaustavi, Gorana i ostali strelci iskaču i zauzimaju položaj s kojeg nastavljaju napad.
To u teoriji…U praksi, sve ovo radi bez protivničke vatre, na vežbama. Naravno, ne vozi se ona svih osam sati dnevno, od sedam do tri, od ponedeljka do petka: radni dan joj počinje dvadesetominutnim telesnim vežbanjem, zatim jedan do dva sata provodi u ozbiljnim fizičkim vežbama kondicije i izdržljivosti, da bi naredna tri ili četiri sata provela na stručnoj obuci. Do kraja radnog dana još će očistiti pušku i sa kolegama celo vozilo, i sve spremiti za naredni dan, a onda se presvući u civilno odelo i sačekati autobus da se vrati u 30 kilometara udaljeni Šabac.
„Jednom sam na povratku sa terena u uniformi došla kući. Deca su me gledala začuđeno… Znala su da radim u vojsci, ali da sam pravi vojnik, da nosim pušku, to… Sad se hvale“, kaže Gorana, majka desetogodišnjeg sina i dve godine mlađe ćerke. Njen muž je takođe vojno lice, svekar je penziju zaslužio u uniformi…“I porodični prijatelji isto“, završava smehom ovo nabrajanje Gorana. „Nije mi bila neobična pomisao da budem strelac.“
U konkursu koji je raspisala Vojska Srbije za vojnike po ugovoru nema odredbe koja bi žene činila manje ravnopravnim. A u praksi…
„Da joj ne bi bilo neprijatno, mi je zaista ni u čemu ne izdvajamo i ne štedimo je…“, kaže potpukovnik Dejan Mitić, komandant 16. mehanizovanog bataljona i Goranin komandant. A onda, gotovo snebivajući se, dodaje: „Ali kad je baš neka kiša ili mraz, sklonimo je malo. Neće država da propadne…“
Jedina žena u bataljonu, Gorana postiže odlične rezultate: nepogrešivo obara mete sa 100, 200 i 400 metara, kompletna posada takođe je odlična, a njena Prva četa osvojila je, kao najbolja, prelaznu zastavicu u 1. brigadi Kopnene vojske.
„Mogu sve kao i ostali“, kaže Gorana. U Vojsci Srbije postoje, recimo, različite norme za fizičku spremnost prema starosti, ali ne i prema polu. Profesionalni vojnici za određeno vreme moraju da urade određen broj sklekova, pretrče izvesnu razdaljinu… „Jedino sam kod rasklapanja puške malo sporija“, kaže. Oni koji su služili vojsku znaju da je za ovo potrebna jaka ruka, jer treba sabiti oprugu zatvarača…
Gorana, međutim, još nije išla na višednevne terenske vežbe. Po pravilu službe, za žene-vojnike potrebno je obezbediti posebne spavaonice i kupatila…
Vojnici po ugovoru imaju mogućnost da uz školovanje napreduju i dobijaju više činove. Gorana Dejanović kaže da će svakako iskoristiti tu mogućnost, ali zasad nema precizne planove. Prvo mora u okviru svog sadašnjeg posla da uvežba gađanje iz puškomitraljeza i snajperske puške. A tu je, uvek na prvom mestu, i porodica. Činovi mogu da čekaju…
U šali, rekli smo joj da ćemo se založiti za njeno vanredno unapređenje. Ali pitanje koje sledi tek je delimično neozbiljno. Dakle: „Ministre vojni, gde su vam oči!?“

M.H.
(2009)