Legendarni lovočuvar iz Bečeja, poznat u celoj Srbiji, ne zna tačan broj divljači koju je spasao iz ledene nabujale vode

Sigurno nema lovačkog udruženja u Srbiji, a verovatno ni lovca koji nije čuo za legendarnog lovočuvara iz Bečeja Lasla Knehta, nastavljača porodične tradicije i najvećeg zaljubljenika u svoj posao. Kada je u junu 2008. otišao u penziju, to je masovno proslavljeno i obeleženo u „Lovačkim novinama“, ali on, kao stručni saradnik PIK-a „Bečej“, istim tempom nastavlja da radi ono što je radio i do sada.
– Kakav bih ja to čovek bio kada bih napustio svoje životinje – kaže Laslo.
Sve životinje u Lovačkom udruženju „Bečej“ stvarno su Lacikine. Ceo radni staž proveo je brinući o njima, vodeći računa da imaju hranu, vodu, so i da ih niko ne uznemirava. Podjednako se hvatao u koštac i s lovcima i s lovokradicama, a najviše se prepričavaju njegovi podvizi tokom elementarnih nepogoda, uglavnom poplava. Ne priča on o tome, jer smatra da se to podrazumeva, već njegove kolege među kojima uživa veliki ugled.
– Za njega ne postoji godišnje doba, dan, noć, vetar, mraz, on je u svakom trenutku na svakom mestu. Naročito se isticao za vreme poplava kojih u tim kanalima oko Bečeja ima mnogo, obično u martu ili aprilu kad je ledena voda. On bez razmišljanja ulazi u tu nabujalu vodu i spasava životinje koje se dave, najviše srneću divljač. Malo je ljudi koji bi to podneli a da ne dobiju infarkt ili neku drugu bolest, ali Lacika ne razmišlja o tome – veli šumarski inženjer Aleksandar Pantelić.
Jedno vreme je vodio evidenciju, a kada je broj spasenih premašio nekoliko stotina, prestao je.
Po zvanju specijalista za lovstvo, posle završene srednje šumarske škole išao je na nekadašnju specijalizaciju u Kraljevu. – Lacika je veliki borac za struku. Jedno vreme bio je predsednik Udruženja profesionalnih radnika u lovstvu, koje se, nažalost, ugasilo, ali on je bio i ostao večiti izvor informacija za stručne radove mnogih magistara i doktora nauka.
– I dalje pomažem da se poštuje zakon o lovstvu, da ova divljač u dobroj kondiciji dočeka zimske dane kako bi na proleće donela mlade na svet. Jako je važno korektno planiranje divljači za odstrel, ali ovi lovci iz hobija znaju da izbroje više nego što je ima, kako bi i odstrel bio veći. Ovaj ionako gorak hleb još više zagorčavaju hobisti koji sede u upravnim odborima i udruženjima i odlučuju o hrani za životinje i ostalim stvarima o kojima nemaju pojma – objašnjava Lacika.

Izvor: Panorama – Blic nedelje
(2009)

***

Lacika Knehtl spasava živote oslobođen potrebe da dobije nešto zauzvrat. Ali od njegove čiste ljubavi prema prirodi i životu, imaju korist svi. Životinje i priroda s kojima je on u neraskidivoj vezi, ali ništa manje i ljudi, ni delimično svesni i odgovorni prema životu kao što je Lacika. U vreme kada je život u prirodi manje bitan od svakog drugog napretka, njegova bi ljubav mogla delovati kao rasipanje. Kao sizifovski napor da se sačuva nešto što svi drugi mnogo snažnije i brže uspevaju da unište. Otuda je, osim ljubavi prema svom pozivu na kojoj mu se može samo zavideti, u njegovom angažmanu za divljenje i istrajnost. Bez pohvala, bez materijalnih potvrda za uloženi napor, Lacika i nakon što mu je omogućeno da se zasluženo odmara, ne prestaje da daje sebe. A bezuslovno doprinositi očuvanju prirode u neprirodnom svetu, prava je plemenitost.