Želim da vam javim nešto što ne bi smelo da se zaboravi: naš mladi sugrađanin Vlada Bradić spasao je iz Jarkovačkog jezera devojčice Nadu Dujmović i Marijanu Čučević. Jedini je, od mnogih koji su tu bili, skočio u vodu i izvukao ih. A boluje od multiple skleroze.

Tragom ove vesti koju je našoj redakciji poslala Vesna Pribić-Blanuša, učiteljica Osnovne škole „Petar Kočić“ iz Ljukova kod Inđije, obreli smo se u ovom sremskom selu. U lepoj šarenoj školi, dočekale su nas učiteljica Vesna i njena koleginica Jelena Živković. Upravo Jelenini đaci pre pet godina bile su spasene devojčice. Sada su druga godina Srednje tekstilne škole u Inđiji. Uče za modelare. Još od vrtića su nerazdvojne. Tako su proteklog vikenda zajedno krenule i do jezera, tek malo da skvase noge. Spustile su se, nasipom, do vode, ali su ih povukli mulj i alge. Marijana je pala i povukla Nadu. Obe su se gušile. Tragedija je izbegnuta zahvaljujući Vladimiru Bradiću.
Čučeviće ne nalazimo kod kuće. Otišli su u Novi Sad da svojoj mezimici pruže podršku, posle izlaska sa odeljenja intenzivne nege novosadske bolnice. Na kapiji stotinak metara od škole udaljene kuće Dujmovića čekaju Nadina mama Smilja, baka Marija, tata Ilija i – njihova Nada.
– Možete li da zamislite kakvu biste sliku zatekli da nije bilo tog skromnog momka Vlade Bradića – kaže Smilja Dujmović.
Ne zna se ko će pre od Dujmovića da ispriča kako je izbegnuta tragedija. I, kako je Vlada Bradić iz Inđije spasavao tuđe živote, a i sam se bori za svoj sopstveni.
Saznali su ko je spasilac tek kada je, posle neprospavanih noći došao u dom Dujmovića da pita: da li su devojčice dobro.
– Tražili smo, pitali: ko je taj mladić – slušamo priču. – Čak smo odlučili da oglasimo na ovdašnjem radiju da ga tražimo. A, onda je došao.
Posle susreta sa Dujmovićima, vraćamo se u Inđiju. Ulica Novosadski put broj 13, kuća Bradića. Vrata otvara mladić, krhke građe. I, na predstavljanje: novinari, okreće se Nadi: „Čija je ovo ideja, Nado?
Jedva smo ga ubedili da ispriča ono što smo čuli od Dujmovića.
– Bio sam u gradu. Popio piće sa drugom, a on mi kaže: „Imam benzina u motoru, hajde da se malo provozamo“. „Dobro“, kažem, „idemo do Jezera“.
Deset minuta stigao je pre Nade i Marijane. Bila je subota 23. maj, dan vreo, oko jezera kupači, pecaroši, izletnici. Vladimir je stajao na nasipu, čudio se koliko je voda prljava. I, trgao ga je vrisak: „U pomoć“.!
– Ali čuo se i smeh, mislio sam da se devojčice šale, da se igraju. Opet, vrisak. Video sam Marijaninu ruku, pa šaku… pa opet ruku, i ponovo Nadin vrisak. Potrčao sam, a tih nekoliko metara do mesta sa koga su skliznule u vodu, učinili su mi se kao večna razdaljina. Samo sam molio Boga da me noge ne izdaju. U glavi mi je sevnulo: bolest mi sputava korak, evo čitavu godinu, remeti mi centar za ravnotežu… Samo da se dokopam vode, tu mi nije potrebna ravnoteža.
Delići sekunde, kao sati.
– Skočio sam tamo gde su iz vode izlazili samo mehurići – seća se mladić. – Nisam video Majino telo, ali, sreća da je sunce bilo jako. Video sam senku. Već sam bio u vodi. Uhvatio sam devojčice za ruke. Uh… Majina ruka je skliznula. Nada je tako bila oslobođena tereta koji je vukao na dno. Sputavale su me patike i odeća. Nekako sam skupio snagu, pa ponovo. Uhvatio sam Maju za kosu. I izvukao. Tek tada me je prožeo užas. Telo je bilo nepomično. Oči otvorene, usta otvorena. A lice… Tu boju nikada neću zaboraviti dok živim.
Sad se u priču uključuje Nada.
– Tek kada je Vlada izvukao Maju, pritekli su i drugi. Kad je Maja počela da daje znake života, pozvali su hitnu pomoć.
Vlada Bradić se tada udaljio. Stao na nasip, koji minut se tu još zadržao.
– Tek tada sam počeo da drhtim – priča momak. – Zamolio sam druga da me odveze kući. Nisam spavao dve noći – priča Vladimir – Treću noć sam otišao u Ljukovo. Do Čučevića i Dimića. Ali ni posle toga nisam bio spokojan, jer su se u Novom Sadu još borili za Marijanin život. Sada sam čuo da je dobro, da je izašla sa odeljenja intenzivne nege. Za mene je to najveća sreća. U stvari, ja ne bih ni mogao da živim da nisam pomogao.

Bolest i planovi
Vladimir Bradić, u avgustu prošle godine, nekoliko dana pred 23. rođendan oboleo je od multiple skleroze. Bolest je presekla mnoge njegove planove: da završi studije, da se zaposli. A pre svega da uživa u mladosti, kao svi njegovi vršnjaci.
– Sad mislim samo o tome da se koliko je moguće izbavim iz ove muke, moje bolesti. Koji su joj uzroci, ne znam. E, kad bih znao… Onda bih mogao i da se izlečim.

Uskoro kući
Marijana Čučević uspešno se oporavlja u novosadskoj Dečjoj klinici. Iako još ima upalu pluća, njeno zdravstveno stanje je sve bolje i uskoro bi mogla da bude puštena kući.
– Osećam se dobro – kaže Marijana. – Bila sam neko vreme na intenzivnoj nezi, ali mi je sada mnogo bolje.
Svom spasiocu će se zahvaliti čim stigne kući. – Ne znam kako ću naći reči za delo koje je on učinio. Skočio je i izvadio me iz jezera. Ispumpao mi vodu iz pluća. Posle toga su me ribari odvezli do hitne pomoći.

Izvor: Novosti
(2009)