Potpukovnik Vojske Jugoslavije u vreme NATO agresije oborio je ponos američke avijacije – „nevidljivi avion“ stelt F117

Američka vojna industrija skoro da je bila zavijena u crno tog 27. marta 1999. godine.Tog dana sremačko selo Buđanovci je bilo top vest svetskim izveštačima koji su lomnjenjem jezika javljali svojim radakcijama da je uništena vojna tehnologija 21. veka.Za 18 sekundi, Zoltan Dani, tada potpukovnik Vojske Jugoslavije, izvršio je zadatak, kako kaže, samo još jedan u nizu.U blatu vojvođanske ravnice, kao u velikom kalupu, otapala se visoka tehnologija do tada neprikosnovenog stelta F117.Nevidljivog više nema.Otišao je u istoriju zauvek.
„Bilo je bitno da u radu prema sredstvima za napad iz vazdušnog prostora završimo sav posao za 20 sekundi, jer ako bi se duže radilo, postojala je mogućnost da nas lakše otkriju i pošalju prema nama neku protivradarsku raketu.Onom ko doživi 21. sekundu, a to znači da se desilo najgore, prođe mu ceo život.To je metafora“, priča Zlotan Dani za „Nezavisne“ o dokumentarcu „21. sekund“ snimljenom o tom danu kada je cela zemaljska kugla čula da je oboren F117.
On, na sreću, nije imao priliku da doživi tu 21. sekundu.Ovaj čovek koji je bio glavna karika u obaranju nevidljivog aviona napustio je vojnički život i verovali ili ne – u Kovinu kod Beograda otvorio je radionicu za proizvodnju pekarskih proizvoda!
Kaže da kada su saznali da su oborili do tada nevidljivi stelt njegov zamenik je izašao iz kuhinje, noseći poslužavnik i rekao: „Evo specijalitet naše kuće 0 F117“, a na tacni nije bilo ništa.
„Od tada svake godine, 27. marta, sa sinom koji studira hotelijerstvo, smer poslastičarstvo, napravimo tortu u obliku F117, za parastos nevidljivom“, priča sa osmehom Dani.
O obaranju aviona priča kao o najnormalnijoj i potpuno rutinskoj stvari.Kaže – to je kao kada se bavite sportom.
„Uložite sve vreme i trud da postignete uspeh u tome što radite i kada se taj uspeh desi – to je to, super, nema neke posebne euforije, to smo završili i idemo dalje.Nismo obaranje tog aviona doživeli kao bingo, kao nešto posebno.Nismo imali utisak 21. sekunde, jer se ona nije desila.Mi smo F117 završili za 18 sekundi, mnogo brže nego što bi onaj, sa druge strane, imao vremena da eventualno pusti neka svoja ubojna sredstva prema nama“, kaže Dani.
On je pretpostavljao da bi ono što je te noći video na ekranu radara mogao biti nevidljivi, ali nije bio sto odsto siguran.Do tog dana njegov divizion bio je u režimu ćutanja.To znači da su bili istureni ispred svih diviziona, prema zapadnoj, hrvatskoj granici, a onda su dobili naređenje da se pripreme.Oko 18 sati, uočili su neispravnost na jednom osmatračkom radaru i kvar su ubrzo otklonili.Izvestili su pretpostavljenu komadnu da su spremni za izvršavanje zadataka i da su u borbenoj gotovosti.“Rekli su nam da sačekamo, da još nije vreme, a onda, oko 20 sati došlo je naređenje da uključimo sredstva.U tom momentu se na ekranu osmatračkog radara nisu pojavili nikakvi ciljevi.Rekao sam mom operateru da još jednom proveri da li je sve u redu.Onda sam odlučio da uključimo našu inovaciju, koju smo napravili bez odobrenja pretpostavljene komande.To je bila moja ideja, da lakše otkrivamo avione stelt tehnologije.Na tu ideju sam došao još 1996/97. godine, razgovarali smo o njoj na savetovanjima raketaša, ali to se nije uzimalo za ozbiljno jer je rešenje bilo vrlo jednostavno.Niko nije smatrao da to jednostavno rešenje može dati tako dobre rezultate, smatrano je kao neozbiljno, posebno u visokim vojnim krugovima.Za njih je to bila obična smejurija“, priča Dani.
Desetak dana pre nego što će početi agresija 19 NATO zemlja na SR Jugoslaviju 1999. godine, došao je na ideju da inovaciju ipak ugradi, jer je bio siguran da će trebati.Pozvao je saradnike, rekao im šta misli, ali da Komanda ne dozvoljava.Ipak je predložio da se ugradi to što smatra da je potrebno, ali pod uslovom da svi ćute…U beležnice je upisano da je potpukovnik naredio, skinuta je odgovornost sa saradnika i dogovor da se sve drži u tajnosti je postignut.Sve do tog 27. marta.“Odmah, kako smo ponovo uključili radare, ovoga puta sa inovacijom, pojavili su se ciljevi.Prvo su se pojavili ti koji do tada nisu bili vidljivi i po tome sam pretpostavio o čemu se radi, jer da su bili obični, oni bi se videli i na onom prvom uključenju, sasvim normalnom.Ali, ćutim i ne govorim posluzi nšta da im ne bih stvorio tremu, to je običan cilj kako i svaki drugi, dato je naređenje da se izvrši lansiranje, lansiranje je izvršeno, cilj je pogođen, isključeno je sve i morali smo odmah da se pomeramo.Ako ostaneš na tom mestu neopravdano dugo, onda te može naći neprijatelj.Druga stvar je što nismo očekivali ono što se desilo“, priča Dani.
NATO je taj dan obustavio sva dejstva i do jutra ništa nije letelo, bili su u strahu, nisu znali šta je, a Dani i ekipa su mislili da će da krenu u pretragu terena, da će sve da izbombarduju i vrlo brzo su se odatle premestili na drugu lokaciju udaljenu oko osam kilometara.“Čim smo stigli tamo preveli smo ponovo sredstva u borbenu gotovost, ali do jutra ništa nije dolazilo.Jedino što su helikopteri ujutru oko četiri sata u niskom letu došli do mesta gde je pao avion i pokupili pilota, ali to tada nismo znali“, priča Dani.
A kada smo kod pilota, on je za malo izbegao hvatanje od strane seljaka iz Buđanovaca i okolnih sela, jer tadašnje jedinice Vojske Jugoslavije nisu razrađivale tehniku hvatanja neprijateljskih pilota.To je bio zadatak u specijalnim jedinicama, poput 72. specijalane ili 63. padobranske, ali spasavanje svojih pilota.Potraga za neprijateljskim pilotom nije bila ozbiljno uvežbavana.Dani kaže da veruje da se tog 27. marta nije organizovano tragalo za pilotom jer je vojno rukovodstvo bilo zbunjeno.
„Tek što je počelo, a oboren je nekakav cilj i sada treba da se hvata neki pilot.Prvo naređenje je bilo da se obezbedi šire područje oko mesta gdje je avion oboren, da se ne dozvoli stanovništvu da uđe, jer se smatralo da će, kada se već saznalo da je to F117, neprijatelj bombardovati kako bi uništio svaki trag, mada se razmišljanje pokazalo kao potpuno pogrešno.Seljaci i lovci su odmah krenuli iz Buđanovaca, Sibača i okolnih mesta da hvataju pilota, ali su policajci već bili na putevima koji gravitiraju ka tom mestu i sprečili su ih u tome.Ja sam siguran, sto odsto, da bi seljaci uhvatili pilota.Oko četiri sata ujutru očevici kažu da se čulo ogromno zujanje i brujanje i pretpostavljamo da su bila tri helikoptera, došli su bez svetala, bio je mrkli mrak.Pilot je imao na sebi lokator, tako su ga našli“, sjeća se Dani.
Helikopter je stajao iznad tog područja sa uključenim reflektorom, jedan njihov specijalac se spustio dole do pilota, prikopčao ga je i povukao gore.
Priče koje su kružile zemljom tih dana posle obaranja „nevidljivog“, Dani ne komentariše mnogo.Kaže da je izvesno da je u pitanju bila zastarela ruska tehnologija radara, kako se i govorilo, bazira na cevima, jer je poluprovodnika bilo jedava pet odsto, ali o kompjuterskoj tehnologiji nije moglo biti ni reči.Međutim, umešnost posluge radara bila je ključna stvar i bez toga čak ni inovacija koja je pomogla, ne bi značila mnogo.
Dani kaže da je, sticajem okolnosti njegova jedinica čitav februar radila na trenažeru, jer su druge jedinice bile zauzete nekim drugim poslovima.Taj posao oni su već odradili i mogli su da se posvete svojim planovima dok su drugi prebacivali ratne rezerve na sigurnija mesta.Danijeva jedinica, koja je i taj posao odradila bez posebnog naređenja, a prema njegovoj proceni, vežbala je ono što će ih mesec dana kasnije upisati u slavne stranice odbrane zemlje.Stvoren je takmičarski duh, bile su formirane četiri ekipe i početak bombardovanja dočekan je u „top formi“.A kada se doda, kako Dani kaže, tako mala tehnička stvar tako dobroj ekipi, onda ne možete da promašite.
„Mislim da druge jedinice nisu bog zna šta uradile jer nisu imale težiste na bitnim stvarima.Kao i inače u životu, morate da znate da razlučite bitno od nebitnog.Možda imate 100.000 ciljeva koje u životu treba da ostvarite, ali morate početi od onog najvažnijeg, a to je samo jedan“, kaže Dani.Na ekranu radarskog pokazivača, kaže on, video je se samo crta, kao i kada je u pitanju bilo koji drugi avion, ali iskusno oko radarskog operatera može donekle da razluči šta je lovac bombarder, a šta je transportni avion.Sada sa sigurnošću može da kaže da prepoznaje šta je stelt, jer je imao prilike to da vidi.Većina nije.Vest da su oborili amrički vojni ponos stigla je u jedinicu kada su već napustili položaj.Došao je oficir iz Komande i doneo najnovije vesti.
„Znate li šta ste oborili“, pitao je oficir.Odgovor je bio potvrdan – avion.
„Oborili ste stelt“, usledio je nastavak razgovora.
„Odlično, to smo i planirali“, rekao mu je Dani. Kada se sve završilo i prestalo bombardovanje napravili su ručak za vojnike i oficire.
„Tada sam rekao da nam je najveći uspeh, pored toga što smo oborili i F-16, koji je pao kod Šapca I B-2 koji je pao u Spačvanske šume, u Hrvatskoj, to što niko nije povređen, što je tehnika ostala čitava.Prešli smo više od 100.000 kilometara u noćnim uslovima, bez svetala, bez saobraćajnog udesa, bez ogrebotine i smatram da je to isto tako veliki uspeh.Da smo samo iz tih 78 dana bombardovanja izašli čitavi, i da nismo ništa drugo uradili, bio bi uspeh“, priča Dani.
O druga dva oborena aviona Dani govori sa istom pažnjom. Detalji su sveži kao i pre devet godina.“F-16 je vozio komandant njihovog VING-a, eskadrile.Na trupu tog aviona bile su nacrtane, simbolično, sve do tada uspešno izvedene operacije po svetu.Vozio ga je jedan od najuspešnijih pilota.Međutim, i njega smao skinuli 2. maja u 2.10.Bili smo u Karlovčiću.Oko ponoći je bio prvi nalet.Drugi je bio oko dva, oko 2.10 je moj pomoćnik Boško Dotlić, koji je sada takođe u penziji, je gađao i uspeo.Bombarder B2 je oboren 21. maja u deset minuta iza ponoći.Gađanjem je tada rukovodio moj zamenik Đorđe Aničić.Letelica je išla iz pravca Obrenovca prema Beogradu, mi smo bili u selu Bečmen i ispalili smo dve rakete.Ušle su u njega kao u sir.Bio je ogroman odraz na ekranu.Kao da je te dve rakete usisao u sebe.Ali, nije padao, samo je promenio azimut i gubio visinu.Nismo više mogli da ga pratimo“, sjeća se Dani.
Pretpostavili su da je pogođen, ali da je uspeo negde da sleti.Ujutru su se javili radio-amateri i Dragan Antonić im je rekao da su snimili razgovor pilota sa „mamom“.“Mama“ je bila avax.Pilot je tražio pomoć, rekao je da je pogođen sa dve rakete.Tražio je instrukcije šta da uradi.Ovaj u komandi mu je rekao da proceni štetu i da, ako je moguće, napusti važdušni prostor Srbije i onda se katapultira ili da sleti na najbliži alternativni aerodrom.Onda je pilot rekao šta sve gori i ta priča je tekla sve do momenta kada je iskočio, a tada su već prešli u Hrvatsku, 15 kilomatera od granice, u Spačvanske šume.Posle toga je na nekom hrvatskom sajtu bilo izveštaj da je letelica oborena, da je gorela, ali je vrlo brzo ta informacija skiunuta sa sajta.
„Pošto sam penzionisan otišao sam kod rođaka u Vinkovce čiji su kumovi bili vatrogasci.Oni su pričali da su ekipe išle da gaše šumu, misli su, da je sve crno jer je gorelo, a u stvari je to bio bombarder, ogroman kao fudbalski teren, a nema nigde repa, to je bio taj B2, on ima konfiguraciju krila, bez vertikalnog stabilizatora“, kaže Dani.
Američka vojska, navodi on, svake godine izdaje neki od svojih biltena.Te 2001. godine na spisku više nije bio „Duh misurija“.Posredno su priznali da su ga izgubili, ali zvanično to nikada nisu uradili.A kada je bombardovanje završeno, sve jedinice su dobile zadatak da ono što su pogodile ili oborile donesu u Muzej vazduhoplovsta u Surčinu.Njegova jedinica pokupila je delove oba aviona, i F-16 i F-117 i još su samo ta dva tamo.
Zoltan Dani je još neko vreme bio aktivni oficir.Nakon završetka rata dobio je zadatak da napiše detaljan izveštaj o tome kako se sve događalo.Kako nije izvršio naređenje i ipak ugradio svoju inovaciju u radarski sistem, njegov pretpostavljeni je bio u dilemi da li da ga zbog toga pošalje u zatvor ili da ga nagradi zbog obaranja stelta.Nije otišao u zatvor, ali nije dobio ni nagradu.Njegova jedinica jeste, ali on lično – ne.Kaže, verovatno je neka sujeta odlučila da to tako bude, ali ne žali se zbog toga.
„Taj moj izveštaj je ocenjen kao strogo poverljivo, najviša vojna tajna, i koliko mi je poznato, završio je u Generalštabu.Posle 2000. godine, kada su u Generalštab došli neki oficiri NATO, njih dvadesetak koji su radili 24 sata dnevno, dobili su svaki dokument koji su tražili, morao im je biti dostupan svaki papir koga su se setili.Jedan moj drugar, koji je tamo radio, tvrdio je da su među prvima tražili izveštaj pukovnika Danija.To su im dali, a pošto je bila u pitanju držvna tajna, kopija naravno da nije urađena.Ne znam šta je u vojsci urađeno po tom pitanju, dokle se stiglo sa tim, jer su me ubrzo isključili iz svih timova koji su trebalo da rade na unapređenju, skinuli su me sa svih mogućih komandnih dužnosti i stavili me na dužnost referenta u nekoj pozadini, malte ne da brojim kutije u nekom magacinu“, priča Dani.
Pitao je zbog čega je to tako, pogotovo što je bio motivisan da ide dalje.Rečeno mu je da je to za njegovo dobro, da im je naneo mnogo zla i da ne treba da im bude pred očima, da će ga i ovako sačuvati.
„Naravno da je to bio smišljen potez, a onda su me i odatle sklonili i stavili u školstvo.Kada nekoga stavite u vojno školstvo, to je kao kada ga bućnete u bunar, dođu, pogledaju glave, prebroje vas i tu više napredovanja nema“, kaže Dani.
Tada je, kaže on, uočio da smeta i da je vreme da se skloni.Posle preživljenog predinfarktnog stanja „otvorile su mu se oči“ i shvatio je da njegove ideje da vojsku učini efikasnijom, nije imao ko da čuje.Kada je otišao iz vojske, dobio je pozive iz lokalne sredine da se kandiduje za predsednika opštine, ali i to je odbio.Kaže da mnogo duguje svojoj porodici i da je vreme da joj se posveti.
Zoltan Dani u svojoj kući čuva deo koji je izvadio iz sremske zemlje.Kada je avion goreo, metal je cureo i ulazio u zemlju.Pošto ga je izvadio iz zemlje, dobio je specijalan oblik.
„Mi u kući kažemo da imamo specijalitet kuće – F117 liven u sremskom blatu i taj predmet niko nema na svetu.Pre dve godine bio je novinar japanskog lista, najtiražnijeg u Tokiju.Proveli smo ceo dan zajedno, bili u Muzeju vazduhoplovstva, Buđanovcima i kada je došao kod mene kući pokazao sam mu jedan specifičan deo F117.Tražio je da mu to dam, ali sam rekao da ne mogu.Ponudio mi je prvo 1.000 dolara, pa 10.000, a poslednja je bila 100.000.Nije verovao da neću da prodam“, kaže Dani.
Čim se završio rat Dani je dobio nekoliko poziva iz različitih zemalja da se priključi njihovoj vojsci.O tome koja ga je velika svetska sila zvala, neće da govori, ali može da kaže da mu je nuđeno da pređe, da će odmah dobiti čin generala te vojske i stan, jer tada nije imao svoj stan.Svi troškovi bi mu bili plaćeni, porodica obezbeđena.
„Još sam bio vojnik i to nije zvučalo kako treba.A nisam hteo ni da menjam ovu sredinu, ja volim ovu zemlju, ovaj narod bez obzira što mi kažu da nisam Srbin, što je tačno, po ocu sam Mađar,po majci Rumun. A onda mi neki kažu i da sam najveći Srbin.I na to im odgovorim – može, hvala“, navodi Dani.
Dolazili su i predstavnici Iraka, to je bilo neposredno pred Zalivski rat.“Nudili su mi milione dolara da im držim predavanja, da obučim njihove ljude, ali sam im rekao da, pošto sam vojnik, moraju da se dogovore sa mojim pretpostavljenima.Rekao sam da hoću da im održim predavanja, ali da to ne košta toliko koliko oni nude, već mnogo manje i ako se na višem nivou postigne dogovor, nemam ništa protiv“, priča Dani.
Sada opet, od kada je u penziji, jedna islamska sila koja ima problema sa Amerikancima, ponudila mu je takvu cifru „da vam se zavrti u glavi“.
„Kada krenete u tom pravcu, povratka nema.Ako prihvatiš te ponude, one pozitivne vrednosti prema kojima sam se ja opredelio, kao i moja porodica, postaju ugrožene. Ili ti nećes moći da se vratiš ili će neko od tvoje porodice stradati jer će te neko ucenjivati i onda je bolje skloniti se“ smatra Dani.

Izvor: Nezavisne
( 03.05.2008)