Intervencija u fabrici “Prvi partizan” bila mu je najrizičnija u životu

Na dojavu o nesreći, kao i na svaku drugu intervenciju, užički vatrogasci su i tog tragičnog 3. septembra pohitali na lice mesta. Par minuta kasnije, zajedno su bili u utrobi brda, u grotlu fabrike koja je gorela. Ispred sablasne buktinje kakva je tutnjala pogonima, vatrogasci su napravili podvig, a jedan od njih, Zoran Đuričić, u ime svih kolega proglašen je herojem – noći posle koje je Užice oplakivalo sedmoro mrtvih radnika fabrike municije “Prvi partizan”. “Kamo sreće da me herojem niko nikada nije nazvao. Ili barem da jeste, ali nekim drugim, lepšim povodom. Ovako, i dan-danas me na tu noć seća ukus Pirove pobede”, kaže za “Blic” Zoran Đuričić (47). Pamti Zoran tu noć, čvrsto uveren da je nikada neće zaboraviti. “Na jednom od ulaza sreli smo portira. Panično je vikao da se tamo, u pogonima pod zemljom, nalazi još mnogo radnika koji nisu uspeli da se izvuku. Upozorio nas je da vatra preti magacinu gotovih proizvoda i da će, ako vatra do njega dopre, dođi do stravične tragedije”. Probio se do magacina u kojem su bile uskladištene tone municije i tu se sreo sa trojicom kolega. “Vrata magacina i vatru delilo je svega desetak metara. Stali smo između i formirali živi štit. A oko nas goreli su viljuškari, burad, sanduci. Za to vreme druga ekipa vatrogasaca probijala se ka delu pogona u kojima su ostali zarobljeni radnici. Za sedmoro njih nije bilo spasa”, žali hrabri vatrogasac. Sav taj prizor, odbrana prostora u koji nikada nije privirio, stampedo radnika koji beže ispred plamena, zapomaganje, leleci… kaže Zoran – to su trenuci u kojima se nema vremena razmišljati o svom životu. Za vatrogasce sutra je dan kada se razmišlja i film premotava. Seća se da mu je glava visila o koncu i u vreme NATO agresije, kada se borio protiv požara u lučanskoj fabrici “Milan Blagojević”. “Posle gašenja vatre sa dvojicom kolega ostao sam u krugu fabrike. A onda su se avioni vratili i počeli oko nas da seju projektile. Jedna za drugom palo je još šest bombi. Mi smo ležali na zemlji i molili se Bogu. Hvala mu!”, iskreno će Zoran Đuričić.