„Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”

Velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, ledi Lejla Pedžet, rođena je 1881. godine. Većina Pedžeta bila je u vojsci, diplomatiji ili ratnoj mornarici. Mnogi među njima bili su u vezi sa Srbima. Admiral lord Klarens Pedžet, krstareći po Jadranu posetio je Petra Petrovića Njegoša na Cetinju; svekar ledi Pedžet, ser Ogastas, kao britanski ambasador u Beču družio se s kraljem Milanom Obrenovićem; otac ledi Pedžet, general ser Artur dolazio je u Niš da bi u ime kralja Džorža V predao vojvodi Radomiru Putniku visoko englesko odlikovanje. Muž ledi Pedžet, ser Ralf, bio je britanski poslanik u Beogradu od 1910. godine. Tako je ledi Pedžet u svojoj dvadeset devetoj godini života upoznala srpsku prestonicu.
Dve godine kasnije ledi Pedžet će upoznati najsurovije lice rata u svim njegovim grozotama, nakaznostima, sa ranjenicima, zarobljenicima, epidemijama… Bilo je to vreme Prvog balkanskog rata. Zna se da je Srbija u ovaj rat ušla s neviđenim žarom jer nije mogla da se ogluši o vapaje svoje braće u staroj i južnoj Srbiji koji su bili pod turskim jarmom. Tada je ledi Pedžet osetila polet srpskog naroda, njegovu težnju za slobodom, želju da Kosovo, na sablji izgubljeno, bude i na sablji vraćeno. Planula je njena velika ljubav prema Srbiji, naročito prema srpskom seljaku, običnom srpskom vojniku koji je znao kako se brani sloboda.
U Beogradu su otvorene prve vojne bolnice, a ledi Pedžet je bila među prvim dobrovoljnim bolničarkama. Previjala je ranjenike, hranila ih, ribala podove, iznosila krvave zavoje… Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, posle koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala služba, vratila u London.
Kada je buknuo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije. Lebdeći između života i smrti, ledi Pedžet je ipak prezdravila i u maju otputovala na oporavak u Švajcarsku.
Pred polazak, 16. aprila 1915. godine, ona se pismom, objavljenim u „Politici“ na prvoj strani lista, 21. aprila 1915. godine (4. maja po novom kalendaru), zahvalila „celokupnom srpskom narodu svima i svakome, malima i velikima podjednako, na prijateljstvu, ljubavi, pažnji i nežnosti sa kojima su se ophodili prema meni za sve vreme moje bolesti“, da bi pismo završila sledećim rečima:
„Za sve ovo ukazano mi istinsko prijateljstvo od strane srpskog naroda, moj je dug spram njih neobično veliki i ja ću ostati njegov večiti dužnik. Ja nemam načina da se za tako veliki dug odužim onako kako bi trebalo i kako bih ja to želela. Da mi taj dug bude manji mogu da kažem samo toliko, da ovo malo što sam činila nisam radila samo zato što mi je to nalagala dužnost, već što sam od uvek za Srbiju i srpski narod imala tople simpatije i što je između mene i njega postojala neka naročita veza, koja je činila da i kad sam od njih daleko s ljubavlju mislim na njih, veza koja je činila da sam u Srbiju dolazila uvek s onom istom radošću s kojom i u svoju otadžbinu. Još jednom iskreno i od srca hvala svima i do skorog viđenja.”
Pismom joj je odgovorio vrhovni komandant srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević izražavajući najdublju zahvalnost za sva ona dobra dela učinjena srpskom narodu, posebno ranjenicima o kojima je brinula kao rođena mati ili sestra. „Zato smo vam svi u Srbiji od sveg srca blagodarni i čuvaćemo s poštovanjem i divljenjem uspomenu na vaš boravak među nama. Nadamo se da ćemo vas opet videti u Srbiji“.
Vratila se u Skoplje već u julu, i opet preuzela upravljanje bolnicom. Te 1915. godine u poljskoj bolnici u Skoplju, pod jednim šatorom, izmešali se srpski, austrougarski i bugarski ranjenici, a ledi Pedžet je svima pružala podjednaku pažnju. Kad se srpska vojska povlačila iz otadžbine, ona je ostala uz ranjenike: ni muž, ni otac nisu uspeli da je navedu da se preko Albanije povuče sa srpskom vojskom. Ostala je i bila zarobljena. Četiri meseca provela je pod bugarskom okupacijom, ali su bugarske vlasti imale poštovanja prema njenoj ličnosti. Tek kada su ranjenici napustili bolnicu, ona se, u februaru 1916. godine, preko Sofije, Bukurešta i Rusije, vratila u Englesku.
Skrasila se na svom imanju nedaleko od Londona, gde je u ogromnom parku negovala cveće i hranila ptice.
Svakako je pratila pobedonosni pohod srpske vojske i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali se u svojoj skromnosti i povučenosti, čak stidljivosti, nije nametala odanim prijateljima. Slučaj je hteo da na njen 53. rođendan, 9. oktobra 1934. godine, u atentatu u Marselju pogine kralj Aleksandar Karađorđević. Došla je u Beograd na sahranu monarha, posle čega se opet povukla u tišinu svog imanja, da bi tokom Drugog svetskog rata u svojoj kući otvorila veliku bolnicu, uzdržavajući se od bilo kakvih komentara ratne situacije u Jugoslaviji.
A onda je, u miru, pošto je rat okončan, njeno imanje postalo središte okupljanja srpskih političkih izbeglica. „Ja sam uz one koji pretpostavljaju izgnanstvo sužanjstvu. Njima je moja kuća otvorena”, rekla je u nekoj prilici ledi Pedžet, dajući sve od sebe da pomogne znanim i neznanim iz „njene Srbije”. Pomogla je Milošu Crnjanskom da dobije englesko državljanstvo, osim što je izvesno vreme i stanovao u njenom zamku. U svom dobročiniteljstvu ledi Pedžet je dala presudnu novčanu pomoć za uređenju Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu, a u crkvi Svetog Save podigla je bronzanu ploču generalu Mihailoviću.
Diplomata i istoričar Kosta St. Pavlović piše da je „na Srbe potrošila svu svoju gotovinu, prodala je kuću u kojoj je odrasla i vek vekovala, kuću za koju su bile vezane tolike uspomene, otuđila je park koji je toliko volela, cveće koje je negovala, ptice koje je zorom svakodnevno hranila, ali je svojim Srbima prethodno priredila oproštajno veče, primila ih je poslednji put i ugostila kako je samo ona umela”.
Umrla je nedugo zatim, 24. septembra 1958. godine.
Nekoliko dana pre nego što je preminula, ledi Lejla Pedžet je rekla: „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”
U znak poštovanja prema plemenitom delu ledi Pedžet, jedna beogradska ulica danas nosi njeno ime.

M.H.
(2009)