Sobica od 16 kvadrata bez prozora, ali uredna i topla za sve koji u nju svrate. Aleksandra je deli sa još tri člana svoje porodice. Ne krije da bi volela ima svoj kutak u kojem bi mogla na miru da uči. Izbeglički kamp „Ada“ u Beogradu u kojem je sa porodicom smeštena poslednjih šest godina, zamenila bi novim domom u kojem bi imala bolje uslove.

Ne prestaje da mašta o kući u kojoj bi imala samo svoju sobu, kući čiji bi temelji bili u nekom svetu gde svi poštuju različitost. Dešava joj se da u prevozu skine svoj slušni aparat i neprimetno ga spusti u džep jer je bole čudni pogledi.

– Pre jedanaest godina smo morali da prebegnemo iz Istoka na Kosovu jer su naši životi bili ugroženi. Sećam se da sam bio toliko potresen da nisam mogao da vozim, pa je traktorom upravljao moj sin koji je tad imao 19 godina i koji nikad pre toga nije seo u auto. Bežali smo preko brda, sa ono malo stvari koje smo uspeli da ponesemo – seća se Ranko Zarić, stežući u ruci fotografiju koja je nastala u rodnom Istoku, na kojoj su njegova supruga i njihovo sedmoro dece.

Porodica Zarić tad se smestila u Kraljevo, daleko od rata, bombi i svakodnevnog straha za život. Nisu se tu dugo zadržali, a razlog je bio njihova najmlađa ćerka.

– Aleksandra je imala četiri godine kad sam shvatila da sa njenim sluhom nešto nije u redu. Godinu dana sam išla sa njom kod lekara, koji su u početku sumnjali na neke druge zdravstvene probleme. Konačno su doktori na Institutu za majku i dete u Beogradu otkrili da je Aleksandri skoro u potpunosti oštećen sluh. Od tada počinje borba da se njoj pruži maksimum – priča majka Milica Zarić, koja je teško podnela da njeno najmlađe dete ima senzorni invaliditet.

Koliko snaga porodice može da sruši sve pred sobom govori činjenica da su se svi zajedno po drugi put sele u nepoznato. Kraljevo zamenjuju prestonicom u želji da Aleksandri pruže priliku da se školuje.

– Odličan sam đak. Najviše volim predmet srpski jezik i kulturu. Volim da idem u školu i družim se sa svojim prijateljima. Tamo se osećam najbolje jer mi smetaju čudni pogledi na ulici kad sa drugaricom komuniciram na srpskom znakovnom jeziku. Tako bih volela da odem negde, u neku od zemalja gde su ljudi naučeni i vaspitani da poštuju svakog. Kad počnu tako da me gledaju, nekad i sa podsmehom, skinem slušni aparat i spustim ga u džep. Tako je mnogo lakše – kaže Aleksandra koja je učenica Osnovne škole za decu oštećenog sluha „Stefan Dečanski“ i koja niže petice i nagrade. Iako navodi da ju je nekad stid od nemaštine u kojoj živi i toga što je ljudi smatraju različitom, ne mogu se svi pohvaliti onim što ona ima. To su, pre svega, volja i snaga, jedanaestočlana porodica koja joj pruža bezuslovnu podršku, ali i nagradu koja je ove godine prvi put ustanovljena povodom Dana Beograda – „Heroj grada Beograda“.

– Ponosni smo na nju. Imamo toliko malo da joj pružimo, a ona to vraća najbolje moguće. Dobar je đak, dobro i vredno dete i neko ko se nije predao i ko ne da za pravo da zbog činjenice da je osoba sa invaliditetom, ne može da stvara – kaže Ranko, koji se nada da će biti u mogućnosti da Aleksandru upiše u željenu Srednju dizajnersku školu. Kako kaže, za kasnije će videti kako će jer Aleksandra mašta i o fakultetu.

Zorica Lazarević

Borba za bolje

Aleksandra veruje da je obrazovanje jedna od najbitnijih stvari u životu. To i dokazuje uspesima koje niže jer je đak sa svim peticama.

– Imam talenta za ulepšavanje i mnogo volim kosu. Volela bih da naučim frizerski zanat, kako bih preko raspusta mogla da doprinesem i zaradim nešto novca za sebe i porodicu – kaže Aleksandra.

Heroj grada Beograda

Aleksandra je nagradu povodom Dana Beograda dobila zahvaljujući projektu i sajtu „Moj heroj“. Ovaj sajt posvećen je pričama o običnim ljudima koji su se svojom hrabrošću, poštenjem, istrajnošću uspešno uhvatili u koštac sa izazovima života.

– Na našu inicijativu, po prvi put je ustanovljena i dodeljena nagrada „Heroj grada Beograda“. Planiramo da ovaj multimedijalni projekat proširimo i na ostale medije – kaže Zoran Ilić, autor projekta „Moj heroj“.

(Blic, 7. maj 2010)