Savladala je sve prepreke koje slabovide ljude dovode do malodušnosti, diplomirala sa 22 godine i prosečnom ocenom 9,8.

Još dok je bila u šestom razredu škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović”, u Zemunu, Ana Pavlović poželela je da postane pravnica. Sa 22 godine u tome je i uspela.
– Slabovidost me nije omela da svakog dana naučim nešto novo. Odvažila sam se da upišem gimnaziju „Jovan Skerlić” u Vladičinom Hanu, gde sam rođena. U njoj nisu postojali posebni uslovi kakvi su mi bili potrebni, ali su đaci i profesori bili predusretljivi – rekla je Pavlovićeva.
Školske dane lepo je provela i nije osetila predrasude uobičajene za mala mesta. Slobodno vreme provodila je đuskajući u diskoteci.
– Kad odem u Vladičin Han, volim da plivam u bazenu i pritokama Južne Morave. Voda je hladna i brza. Brije preko kamenja na dnu, po kome gazim. U bazenu vidim svetlost, boje i konture, mada verovatno drugačije od drugih – priča Pavlovićeva.
Predavanja i čitane lekcije snimala je na kasetu i slušajući ih učila. Koristi se i Brajevim pismom. Tako je uspela da ovlada engleskim i španskim jezikom, a pomalo i francuskim, ruskim i esperantom. Na Pravnom fakultetu davala je godinu za godinom, a diplomirala je na međunarodnom pravu, sa prosekom 9,8.
– Na četvrtoj godini studija počela sam da koristim govorne programe, koji mi čitaju elektronske udžbenike. Srpsku verziju ovog programa napravile su kolege sa Elektrotehničkog fakulteta, a Pravni fakultet mu je prilagodio svoje udžbenike – kaže ona.
Kao odličan student dobila je stipendije Ministarstva prosvete i sporta, gradskog Fonda za mlade talente, stipendiju za studente sa invaliditetom, Evro banke i Zadužbine Milivoja Jovanovića i Luke Ćelovića.
– Zadovoljna sam životom, sav moj trud urodio je plodom. Sa 22 godine diplomirala sam i odmah se zaposlila. Mirko Vasiljević, dekan, pozvao me je i ponudio mi posao referenta u izdavačkom centru fakulteta, a uskoro ću postati sekretar. Upisala sam i master studije koje ću uskoro završiti – rekla je Pavlovićeva.
U studentskim danima najviše je volela da izlazi u kafić „La Revolusion”, posvećen Če Gevari jer je, kako kaže, i sama buntovnik.
Ponekad se ljuti što društvo ništa ne prilagođava potrebama slabovidih ljudi.
– Kao da nije planirano da postojimo – rekla je ona. U studentskom domu za osobe sa hendikepom „Mika Mitrović”, kaže Ana, nisu postojali ni brojevi na vratima soba.
– Dom se tako zove jedino da mi ne bi bili u zajednici sa drugima. Sve dok postoje takve ustanove mi nećemo moći da se integrišemo – dodaje Pavlovićeva.
Evropski pokret Srbije, u saradnji sa austrijskom ambasadom, omogućio joj je 2007. godine jednomesečni boravak u zemljama Evropske unije. Putovala je po Austriji, Francuskoj, Španiji i Italiji.
– U ovim zemljama na ulicama su postavljeni zvučni semafori, a u prevozu govorni automati. U Beogradu često imam problem da pređem ulicu, a autobuske stanice moram da brojim. Ako mi zazvoni telefon, ili me neko nešto pita, zbunim se i promašim stajalište. Čak ni u javnim ustanovama – ništa nije označeno Brajevim pismom – žali se Pavlovićeva.
Na nekoliko međunarodnih seminara razgovarala je sa slabovidima iz inostranstva.
– Saznala sam da se 90 odsto njih kreće samostalno. Kod nas, od 12.000 slabovidih, zanemarljiv broj njih to može. Samo dve stotine je zaposleno, ali ih sve više studira. Poslodavci su sumnjičavi prema našim sposobnostima i misle da bismo usporili posao – kaže ona.
Rekla je i da se oni koji nemaju hendikep ponekad boje da joj priđu. Strepe da će reći nešto pogrešno i uvrediti je.
– Obično me pitaju da li bi neka operacija mogla da pomogne. Ja kažem da nema potrebe, pa se oni potom opuste – rekla je i dodala da se trudi da svoj život vodi što kvalitetnije, a ne da joj prolazi u iščekivanju čuda.

Izvor: Politika
(2009)