Njena šestočlana porodica živi u kartonskoj kućici, ona je od posledica bolesti potpuno izgubila sluh i moć govora, a završava srednju školu – i napisala je knjigu

Ispod mosta „Gazela“, u naselju poznatijem kao „Karton siti“, sa svojom porodicom u oronuloj kućici od 12 kvadrata, bez struje i vode živi Delfina Ferizović (20), devojka koja je po mnogo čemu posebna. Činjenica da ne čuje i ne govori, u njoj nije ugasila želju za boljim životom i znanjem. Naučila je da piše i tako izrazi sebe.
– Volim da pišem i da učim. Čovek mora da ide u školu . Bolje je da uči nego da bude neznalica! – reči su mlade Delfine, koja se pre 12 godina teško razbolela. Četiri dana provela je u bolnici, u komi, a lekari su joj dijagnostikovali meningitis. Od trenutka kad je uspela ponovo da otvori oči, ništa nije bilo kao pre. Delfina je od posledica bolesti, potpuno izgubila sluh, a nedugo zatim i govor. Teška situacija u kojoj su se našli, nije sprečila njene roditelje da je upišu u Osnovnu školu za decu oštećenog sluha i govora „Radivoj Popović“ u Zemunu. Prilagođavanje i učenje je u početku bilo teško, a danas Delfina iza sebe ima prvo mesto na Republičkom takmičenju u hemiji. Osnovnu školu je završila sa odličnim uspehom, a učenica je srednje škole „Stefan Dečanski“, smer za krojačicu.
– Delfinu sam upoznao kada je bila u trećem razredu osnovne škole. Uvek je bila povučena, zaokupljena svojim mislima i neupadljiva. Jednog dana sam došao na posao i Delfina mi je tajno u ruku stavila papir. Rekla mi je da to pismo ne otvaram tu, pred ostalom decom – kaže Stevan Nestorov, koji radi kao defektolog u školi koju je Delfina pogađala.
– To je bilo prvo pismo koje mi je napisala, i imalo je samo nekoliko reči, ali to je u tom trenutku bilo sve što je samostalno znala da napiše – kaže Stevan koji je otkrivši njenu želju za pisanjem, odlučio da joj pomogne da stvari oko sebe naziva pravim imenom. Tako je nastala knjiga „Pišem ti pismo po istinu“, koja je zbirka svih njenih pisama i kojom je ostvarena njena životna želja da objavi svoju knjigu i sebe nazove piscem.
– Delfina je uvek bila dobro dete i uvek je volela da uči. Pored nje imam još troje dece i sve sam ih školovala, jer je to jedini način da ih izvučem iz ove bede. Na nju sam najponosnija – kaže mama Gordana, koja napominje da ni ona ni suprug ne znaju znakovni jezik, ali da ih to ne sprečava da se dobro sporazumeju.
Delfina se suočila sa još jednim problemom. Drugovi iz škole su je odbacivali zbog njenog romskog porekla.
– Njima nije kao meni. Ja sam siromašna i ja sam Romkinja – kaže Delfina koja za sebe i porodicu želi novi dom, jer 12 kvadrata prostora u kojem žive nije dovoljan za njih šestoro. Nemaju struju, a do pumpe sa vodom pešače nekoliko kilometara.
Porodica Ferizović, koja broji šest članova, živi na ivici egzistencije – od socijalne pomoći koja mesečno iznosi 5.000 dinara i dečijeg dodatka od 1.700 dinara.
– Teško nam je. Romima je teško da nađu posao. Snalazimo se kako umemo. Muž skuplja karton. Decu sam naučila da budu poštena. Mlađeg sina koji pohađa treći razred, svaki dan pratim u školu i dočekujem, da se ne bi uhvatio lošeg društva. Poslednje pare dajem na njihovu školu i nije mi žao – kaže mama Gordana, ne skrivajući koliko je ponosna što je svojoj deci uspela da obezbedi školovanje.
Delfina, koja sebe naziva „fenomenalni inteligentni pisac genijalac“, ne prestaje da sanja o boljem životu, toplom domu i o kutku koji će biti samo njen, gde će moći da uči i da piše.

Izvor: Blic
(2008)