Od srednje škole do doktorskih studija imala je najviše ocene, a sada u Srbiji radi na projektu koji je organizovao Harvard

Maša Pavlović član je tima istraživača psihologa sa Filozofskog fakulteta u Beogradu koji je uključen  u Projekat implicitno na poziv kolega sa Harvarda. Trenutno je na drugoj godini doktorskih studija odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu sa prosečnom ocenom 9,67, osnovne studije završila je kao student generacije, a čuvenu Matematičku gimnaziju sa prosekom 5,00.

Projekat Implicitno (Project Implicit) je veliki međunarodni istraživački projekat koji okuplja psihologe sa 40 univerziteta u svetu, a sprovodi ga Harvardski univerzitet. Tako je uključen i tim istraživača psihologa sa Filozofskog fakulteta u Beogradu  kako bi se proverila valjanost ovog testa u drugačijem kulturnom kontekstu. U tu svrhu na veb-stranicu projekta postavljene su različite verzije testa na srpskom jeziku i do sada ih je uradilo više od hiljadu ispitanika. Test je primenjen u diplomskom radu Maše Pavlović, pod mentorstvom Iris Žeželj za merenje implicitnih političkih preferencija.

Maša je pored Projekta implilicitno učestvovala na mnogim naučnim skupovima, smotrama, fetivalima i drugim naučno-akademskim aktivnostima. Još u gimnaziji bila je polaznik Istraživačke stanice Petnica na seminaru psihologije, a danas je na tom seminaru saradnik u nastavi.

O prvom susretu sa psihologijom kaže:

– Kada razmišljam o svojim prvim interesovanjima setim se kako sam u prvom razredu osnovne škole svaki dan posle nastave odlazila kod mame, koja je bila lekar u Domu zdravlja, gde sam uživala da provodim vreme sa njenim koleginicama psiholozima. Ono što me je kasnije privuklo psihologiji jeste mogućnost da se kroz naučni rad, primenjujući metodologiju i statistiku, jednom beskrajno inspirišućem i naizgled potpuno neuhvativom i komplikovanom svetu ljudskog ponašanja, emocija i mišljenja pristupi na jedan sistematski i logički način.

Takvom pristupu nauci najviše je doprinelo i znanje koje je stekla još  u Matematičkoj gimnaziji.

– Mislim da mi je školovanje u Matematičkoj gimnaziji pomoglo da izgradim kritički način razmišljanja, kao i sposobnost da na sistematičan način analiziram probleme i informacije. Tokom studija ovo mi je pomagalo da lakše savladam ispite, a sada mi pomaže u naučno istraživačkom radu prilikom proučavanja problema i statističke obrade i analize podataka.

Pitali smo Mašu Pavlović kakvi su uslovi za rada  mladih naučnikika u našoj zemlji, šta je sve potrebno da bi se izgradila naučna karijera, i kakav položaj nauke u društvu uopšte?

– Pozitivne stvari u vezi sa bavljenjem naučnim radom u Srbiji su postojanje određene institucionalne podrške u vidu finansiranja naučno-istraživačkih projekata kao i inicijative da se u te projekte uključe mladi istraživači. Pored toga, dobro je i to što postoji i podrška od strane nekih starijih kolega i koleginica koji su spremni da sa mladima nesebično dele svoja znanja i da im budu mentori u razvoju naučne karijere. Međutim, mislim da i dalje postoji veliki prostor za unapređenje postojećeg stanja. Taj prostor za početak vidim u domenu ostvarivanja veće saradnje sa univerzitetima iz inostranstva. Sam sistem akademskih studija treba da bude ustrojen tako da omogući studentima veću mobilnost između univerziteta, veće mogućnosti za razmenu iskustva, znanja i rada na zajedničkim, internacionalnim istraživačkim projektima. Mislim da je jedan od najvećih trenutnih problema u Srbiji u ovom domenu to što se mladi ljudi koji odu da se školuju na nekom od prestižnih univerziteta u inostranstvu nikada ne vrate u zemlju, jer je sistem takav da im ne pruža mogućnosti da ovde nastave da grade svoju karijeru niti da primene pozitivna iskustva i praksu koje su tamo stekli.

Ovo je ilustracija paradoksalnog položaja mladih naučnika u Srbiji. Jer, postoji institucionalna podrška, ali ona u određenom smislu i sputava. Ilustrovaću to jednim primerom: država daje stipendije uspešnim studentima, ali je uslov za to da ne smeju da rade. Tako se mladi kada završe osnovne studije nalaze pred odlukom da li da se, sa jedne strane, upuste u sticanje radnog iskustva, neosporno važnog za razvoj bilo koje profesionalne karijere i da se na ovaj način,između ostalog, i ekonomski osamostale od roditelja. ili da se posvete daljem studiranju. Dakle, nastavak obrazovanja sa sobom vuče stagniranje na onoj strani koja je važna za kasnije zapošljavanje, pa i lični razvoj koji se odnosi na samostalni život.

Na koji način se mladim ljudima može približiti  nauka i takav način rada? I kakva su iskustva sa Festivala nauke?

– Činjenice da se svake godine suočavamo sa izuzetno velikim brojem posetilaca Festivala nauke, kao i da taj broj iz godine u godinu raste same po sebi govore da interesovanje za nauku postoji. Ljudi su gladni ovakvih sadržaja jer ih očigledno nema dovoljno. Moja lična iskustva sa Festivala nauke su vrlo pozitivna – veliki broj posetilaca su upravo deca i mladi, kao i njihovi roditelji koji pored podrške koju pružaju svojoj deci sigurno dolaze i da zadovolje svoja lična interesovanja. Mislim da je ono što čini Festival nauke specifičnim i u neku ruku dragocenijim od na primer uobičajenih naučno-edukativnih emisija, jeste njegova interaktivna priroda. Naime, umesto da budu pasivni primaoci znanja, posetioci mogu da aktivno iskuse određene fenomene u nauci, da pokušaju da sami otkriju šta je u njihovoj pozadini, da postave pitanja koja ih zanimaju, da dobiju odgovore… Ali, mislim da je važno jeste da ovakvi sadržaji, i način njihovog izlaganja,  postanu dostupniji i mladima van Beograda.

Da li Istraživačka stanica Petnica kao naučna institucija ima udela u popularizaciji nauke kod mladih?

Petnica ima veliki značaj u razvoju naučne kulture i pismenosti i takođe je vrlo važna za obrazovanje mladih jer predstavlja jedan od najrazvijenih i najobuhvatnijih programa za akademski darovite pojedince kod nas. Školski sistem je generalno prilagođen potrebama i interesovanjima većine, pa kao takav ne izlazi u susret učenicima natprosečno razvijenih interesovanja i sposobnosti. Problem je u tome, što daroviti, kao najveći ljudski potencijal koji jedna zemlja može da ima, bivaju na ovakav način ugušeni i sputani sistemom, umesto da budu negovani jer će upravo oni jednoga dana moći da doprinesu razvoju svoje zemlje. Zato je važno da institucije poput Petnice postoje i bilo bi dobro kada Petnica ne bi bila usamljeni primer ovako dobre prakse.

Zanimalo nas je i šta je to čime se Maša Pavlović bavila u svojim naučnim radovima, prepričano običnim, nenaučnim jezikom.

– Istraživački rad kojim sam se do sada bavila uglavnom se ticao provere i unapređenja različitog metodološkog oruđa koje se koristi u psihologiji (različite tehnike merenja psiholoških pojava). Na primer, zajedno sa drugim kolegama i koleginicama sa fakulteta konstruisala sam i proverila psihološki instrument za merenje sklonosti ka sujevernom mišljenju. Pored toga, u svom diplomskom radu bavila sam se proverom jedne tehnike koja se zove „kratki test implicitnih asocijacija“ i njenom primenom u oblasti političkih stavova. Rezultati su između ostalog ukazali da se politički stavovi ispoljavaju i kroz automatske reakcije koje ne moraju biti pod našom kontrolom. Na primer, da fotografije lidera političkih stranaka automatski bude kod ljudi različite afektivne reakcije, te da one delom stoje u pozadini glasačke odluke.

Koliko truda je potrebno da bi se jedno naučno istraživanje valjano sprovelo?

– Mislim da, bez obzira o kojoj se zemlji radilo, ozbiljan naučni rad i građenje naučne karijere sami po sebi zahtevaju veliku količinu odricanja, truda i rada. Na primer, da biste sproveli istraživanje u psihologiji potrebno je da najpre veliku količinu vremena uložite u proučavanje relevantne literature pre nego što se posvetite kreativnom osmišljavanju istraživanja. Nakon toga potrebno je da detaljno i precizno planirate vaše istraživanje, a potom da pristupite često dugotrajnom procesu prikupljanja podataka. Tek nakon svega toga nastupa faza u kojoj obrađujete podatke, tumačite rezultate u svetlu aktuelnih psiholoških teorija… A sama karijera naučnika je neizvesna i vrlo često prođu godine i godine rada pre nego što se pojave prvi plodovi.

Kakva je budućnost naulke u Srbiji?

– Aktuelni kriterijumi uspešnog naučnog rada u slučaju društvenih nauka u našoj zemlji su za sada vrlo niski, te kao takvi umesto da podstiču razvoj nauke oni podržavaju status quo. Naravno, postoje pojedinci koji se rukovode standardima svetske nauke, npr. trude se da objavljuju u međunarodnim visoko citiranim naučnim časopisima… ali je za sada, nažalost, reč samo o pojedincima, o malim ostrvima u moru dosta nekvalitetnog naučnog rada. Pored toga, kao što sam već navela, veliki je problem to što se mladi ljudi koji odu da se školuju na nekom od prestižnih univerziteta u inostranstvu nikada ne vrate u zemlju. Tako nauka u Srbiji ostaje bez važnih pokretača svog napretka. Iskreno se nadam da će se ovakvo stanje stvari promeniti u budućnosti, da će se kriterijumi povisiti, da će se stvoriti uslovi da mladi sistematski stiču iskustva na univerzitetima u inostranstvu i vraćaju se u svoju zemlju da primene i podele sa drugima ono što su naučili, te da će usamljena ostrvca kvalitetnog naučnog rada početi da se transformišu u veliko kopno.

Pored naučnog rada Maša Pavlović trudi se da svoju karijeru gradi i u domenu primenjene psihologije.

– Trudim se da usvajam i razvijam znanja i veštine rada u psihološkoj praksi. Između ostalog, ovo me privlači zato što smatram da za naučni rad u psihologiji važno da se ne izgubi ta nit koja nas vezuje za realnost i praksu. Kada se ne bavim psihologijom, volim da provodim vreme u gledanju filmova, a leti obavezno odvojim neko vreme da odem na ronjenje.

O herojstvu kaže:

– Za mene su heroji svi oni ljudi koji se bore i koji daju sve od sebe da nešto u svom životu i u svojoj okolini promene. Oni ne traže krivce, već postavljaju pitanje šta je to šta sami mogu da urade. Mislim da ovakvih ljudi nema puno, ali da svako od nas u svojoj okolini može pronaći barem ponekog ko odgovara ovom opisu – to su naši poznanici, komšije, prijatelji, rođaci. To su ljudi kojima se divim i na koje pokušavam da se ugledam.

(Tamara Jakovljević, decembar 2011)