Postigao je svetsku slavu, ali nikada nije zaboravio i nije se odrekao starog zavičaja

Mihailo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. u selu Idvor, u banatskoj opštini Kovačica. Otac Konstantin i majka Olimpijada – Pijada, zemljoradnici, imali su desetoro dece, pet sinova i pet ćerki.
Nakon završene osnovne i, delimično, srednje škole koju je učio u Pančevu, kao posebno darovit, na nagovor seoskog sveštenika i svog učitelja, a uz posebno zalaganje majke, u jesen 1872. pošao je na školovanje u Prag, gde je nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda realne gimnazije. Učio je vrlo neuredno zbog učešċa u sukobima češke, odnosno slovenske, i nemačke omladine. U svojoj dvadesetoj godini odlazi u SAD.
Pupin je prvih pet godina po dolasku u SAD, gde je stigao sa pet centi, živeo veoma teško. Radio je kao fizički radnik, istovremeno pohađajuċi Kuperovu večernju školu. U jesen 1879. godine položio je prijemni ispit na Kolumbija koledžu u Njujorku. Kao primeran učenik oslobođen je plaċanja školarine, a veċ na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade, za uspeh iz grčkog i matematike. Uglavnom se izdržavao prihodima od podučavanja slabijih učenika i fizičkog rada.
Dan pre nego što je diplomirao 1883. godine primio je američko državljanstvo. Kao odličan student, dobio je stipendiju za studije matematike i fizike u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim od 1885. u Berlinu, gde je 1889. doktorirao iz oblasti fizičke hemije. Iste godine se u Londonu venčao sa sestrom poznatog orijentaliste Vilijama Džeksona, Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ċerku Varvaru, udatu Smit.
Svoju nastavničku karijeru i naučnu delatnost započeo je posle doktorata kao nastavnik fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, gde je punih četrdeset godina radio kao nastavnik i profesor. Patentirao je 24 pronalaska. Najplodniji period rada mu je bio između 1890. i 1905. godine. U tri oblasti Pupin je pronalazač svetskog značaja, a to su telekomunikacije, radio-tehnika i radiologija.
Pored pronalazačkog i pedagoškog rada bio je član i predsednik Akademije nauka Njujorka, jedan od uglednih članova Nacionalne akademije SAD, član i predsednik mnogih stručnih i naučnih ustanova i udruženja SAD, kao i član Državnog saveta za naučna istraživanja pri Predsedniku SAD, i to u razdoblju najznačajnijih ratnih i posleratnih događanja od 1916. do 1920. godine.
Pupin je bio i uspešan pisac. Za autobiografiju „Sa pašnjaka do naučenjaka“, objavljenu 1923. godine, dobio je Pulicerovu nagradu.
Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.
Nikada nije zaboravio i nije se odrekao starog zavičaja. Tako mu je na početku Prvog svetskog rata često prećeno krivičnim gonjenjem zbog stalnih optužbi da krši neutralnost Amerike svojom aktivnošću u organizovanju dobrovoljaca i vođenju agitacije za pomoć narodu Srbije i Crne Gore. Sve se to događalo dok još SAD nisu ušle u rat.
Preko srpske patriotske organizacije “Srpska narodna odbrana”, koju je osnovao i predvodio, pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Njegovom zaslugom ukupna pomoć sakupljena preko američkog Crvenog krsta iznosila je 140 miliona tadašnjih dolara.
Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički značajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Naime, po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija, Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije i da načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja.
Pupin, koji je na poziv vlade Kraljevine SHS boravio u Parizu u vreme pregovora o miru (april – maj 1919), lično je 19. marta 1919. uputio Memorandum predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom.
Sam Pupin o ovome je pisao: “Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.”
Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, želeći da izrazi „blagodarnost materi koja me je pod teretom teških žrtava uputila iz seoske škole u višu varošku školu, mada sama u svom detinjstvu nije videla ni seosku školu, niti je ikad imala prilike da izuči veštinu pisanja i knjige. Ja sam uveren da danas ima veliki broj takvih srpskih matera u novooslobođenim krajevima, pa zato rado otkidam od mojih usta da njima malo olakšam teret školovanja njihovih sinova“.
Od prihoda Fonda svake godine na dan svetog Save dodeljivano je po dvanaest nagrada od po 100 dinara i dvanaest nagrada od po 50 dinara učenicima u Skoplju, Štipu, Bitolju, Ohridu, Prilepu, Prištini, Prizrenu, Tetovu, Novom Pazaru, Peći i Debru za temate iz književnosti i istorije a takođe i za nadmetanje guslara, tj. za takmičare koji uz gusle pevaju ma koju pesmu iz zbirke Vuka Stefanovića Karadžića. U znak zahvalnosti tridesetih godina prošlog veka jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihailo Pupin.
Od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji osnovao je poseban „Fond Mihaila Pupina“, a za upravnika ove svoje zadužbine odredio je Srpsko privredno društvo „Privrednik“ iz Beograda. Godišnji prihod ove imovine delio se na deset jednakih delova. „Privrednik“ je za svoje potrebe koristio jednu desetinu. Druga desetina se predavala krajem svake godine Srpskoj crkveno-školskoj opštini u Idvoru za crkveno-školske potrebe. Preostalih osam delova namenio je svojoj rodbini, ali s tim da im se novac isplaćuje samo dve godine po njegovoj smrti. Po isteku te dve godine „Privrednik“ će tih osam desetina od prihoda Fonda upotrebiti za stipendiranje đaka iz Vojvodine koji se školuju u poljoprivrednoj struci. Takođe je odredio da deo od ovih osam delova prihoda može da se upotrebi i za nagrade za vanredne uspehe u poljoprivredi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, s tim da se te nagrade zovu „Pupinove nagrade“.
Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.
Osnovao je “Zadužbinu Mihaila Pupina pri Narodnom istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu”, kojom je rukovodila SANU. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za Narodni muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine Pupin je uložio milion dinara…
Ime ovog velikana svetske nauke koji je čovečanstvo zadužio mnogim značajnim naučnim otkrićima i stekao ugled u svetu, ali nikada nije prestajao da brine o svom narodu, danas nose škole i ulice u Srbiji, a njegovo ime upisano je zlatnim slovima u istoriju srpskog naroda.

M.H.
(2009)