Milena ima 14 godina, a brine se o mlađim sestrama. Zajedno sa ocem žive u kolibi u selu na srpsko-makedonskoj granici

– Kad dođemo iz škole, Jelena pomogne ocu oko stoke, Milica pospremi po kući, založi vatru, a ja zamesim hleb i spremim nešto za jelo. I tako svaki dan – u dve rečenice sažima svoj surov život Milena.

Kao da se podrazumeva da život u selu mora biti takav, kao da „civilizacija“ nije na samo tridesetak kilometara odatle. A Milena, Jelena i Milica, tri sestre iz zabitog sela Koćura, u planinama iznad srpsko-makedonske granice, tek su zakoračile u život. Najstarijoj Mileni je 14 godina. Drži se i priča kao da joj je barem deset više.

– Majka je otišla pre nekoliko godina. Nije nam rekla zašto. Oca nismo ni pitale. Čule smo u selu da se udala za drugog. Šta god da je, pomirile smo se sa tim – progovara Milena kroz stisnuto grlo, dok joj u uglu oka iskri suza.

Ona je Jelenu i Milicu, iako je samo koju godinu starija od njih, prigrlila kao da im je majka, a ne starija sestra. Na oca ne računaju mnogo.
– On je bolestan, ali ode do komšija da im nacepa drva, uzme neki dinar. Za ostalo se same snalazimo – kaže ravnim glasom, dok veštim pokretima seje brašno.
Sestre Ristić sa ocem žive u nečemu što se samo optimistički zove kuća. Stara blatnjara, u stvari je samo jedna velika soba. U njoj dva prepotopska drvena kreveta, isti takav sto, četiri stolice. Nema ormana, polica, tek jedan šporet na drva. Od „tehnike“ samo minijaturni televizor. Požuteli zidovi popucali na nekoliko mesta.
– Do škole hodamo osam kilometara. Krenemo rano ujutru, negde oko pola šest. Treba nam više od dva sata. Posle škole žurimo kući, čeka nas mnogo posla – stidljivo dodaje 12-godišnja Jelena.
Ona pomogne ocu oko koza i ovaca, imaju ih desetak. To je sve što imaju, jedino njihovo bogatstvo, drugih prihoda nemaju.
– Ponekad prodamo neko jare ili jagnje pa imamo za brašno, so, šećer, krompir – kažu sestre.
– Šta kuvam? Pa, uglavnom svaki dan isto, čorbu od krompira, ponekad ako ima pasulj, napravim i đuveč, ali retko. Meso ne pamtim kad sam stavila, a i nemamo frižider – objašnjava Milena dok prebacuje testo u pocrnelu tepsiju.
Ove devojčice, i pored svih nedaća koje su se svalile na njihova nejaka dečja pleća, stižu da budu i dobri đaci.
– Učimo uveče kad završimo sve poslove. Posle propitam Jelenu i Milicu, proverim da li su uradile domaći. Jelena hoće ponekad da vrda, a Milica je baš vredna, završava četvrti razred – „roditeljski“ priča Milena.
Njoj je želja da upiše gimnaziju, pošto ove godine završava osmi razred. To, opet, znači da će morati da stanuje u Vranju. Dok o tome priča, senka brige preleće njenim licem.
– Hoću da se školujem dalje, ali brinem se za Jelenu i Milicu, kako će same. Ali, velike su one, naučiću ih što više stvari, a i dolaziću svaki vikend da im pomognem – planira ova prerano stasala devojčica.
Pitamo koja im je najveća želja.
– Mobilni – stidljivo progovara ćutljiva Milica.
Milena i Jelena ćutke klimaju glavom. Majku nisu ni spomenule, iako je nisu videle četiri godine.

Sredinom maja Ljubinka Milovanović iz NVO „Životna pomoć“ odnela je sestrama pakete sa hranom i odećom. Pomogli su i drugi dobri ljudi, pa je i moto klub iz Vranja devojčicama poklonio mobilne telefone, a doneli su i nešto nameštaja. Ali, to je samo trenutna pomoć..  Sestre i dalje biju svoju bitku.

(Izvor: Novosti, maj 2010)