Leskovački učitelj toko leta drži besplatne časove matematike

Srbislav Stojanović, prvi je prosvetni radnik koji se odlučio da i tokom dugačkog raspusta ostane u učionici. Za svu decu koja su leto provela u Leskovcu i okolini učitelj je držao besplatne časove matematike. Tako su, svi osnovci koji nisu otputovali na odmor ili su, na protiv, na odmor doputovali kod rodbine u leskovački kraj, mogli da se druže sa vršnjacima, učiteljem Srbom i matematikom u prostorijama dve mesne zajednice, koje su tokom leta bile adaptirane u svojevrsne učionice. Na inicijativu roditelja Srbinih đaka i zahvaljujući njegovoj želji da matematiku, kako kaže, pretvori u igru, deca su podeljena u pet grupa (od prvog do petog razreda) i već od prvog dana raspusta svakodnevno su vežbala poznate i savladavala nepoznate zadatke. Kada je odlučio da se njegova školaska godina neće završiti u junu, porodica je Srbislava pitala zašto to čini kada nema novca ni račune da plati. Kazao je da znanje njegovih đaka nema cenu, a da račune svakako neće platiti ni ako bude odmarao ceo raspust.
„Pa, ja celu godinu spremam decu kojoj je to potrebno. Idem peške do njih ili roditelji dolaze po mene kolima, ako su mnogo udaljeni. Svi oni znaju i da su vrata moje kuće uvek otvorena za svako dete koje želi da nauči više. Postao sam prijatelj roditeljima bivših i sadašnjih đaka, zapravo, mi smo postali tim. A onda su mi rekli da bi deca vežbala preko leta. Otišao sam do mesne zajednice i tako je krenulo već prvog dana kada sam dobio rešenje o odmoru,“ objašnjava Stojanović, u Leskovcu poznatiji kao učitelj Srba.
Predstavnici mesnih zajednica u naselju Dubočica kupili su materijal, obezbedili higijenu i tišinu za učionicu u kojoj su najpre sedeli Srbini prvaci, nova generacija koju vodi u Osnovnoj školi „Trajko Stamenković“. Među njima je prepoznao mnogo budućih matematičara, ali su na časove ubrzo počeli da dolaze ne samo đaci iz drugih razreda i drugih škola u Leskovcu, nego i osnovci iz drugih krajeva Srbije, iz Vojvodine i Beograda.
„Sve ankete u poslednje vreme pokazuju da deca matematiku doživljavaju kao bauk. Zato sam morao da budem neprekidno atraktivan i dajem im zanimljive zadatke koje nisu imali prilike da sretnu u obaveznom školskom programu. Na sreću, imam dosta literature, ali se naše druženje pretvorilo u rad u kome nisu bili bitni rezultati, jer je rad postao zadovoljstvo.“
U početku je u improvizovanim učionicama trebalo da sedi dvadesetak đaka po grupi. Taj se broj, iznenađujuće, iz dana u dan povećavao. Premda se učitelj Srba u početku osećao neshvaćenim koliko bi se i Don Kihot osećao u modernom vremenu, na sva iščuđavanja zbog dodatnog rada koji je besplatan, brzo je prestao da reaguje i da se opravdava.
„Ne postoji sluh za ovu vrstu rada, ali nakon svega sam makar dokazao da deca jesu željnja znanja. Potrebno je samo prići im na pravi način. I ne samo deca. Nisu ni sve kolege imune na ovakav rad. Jedna devojka, Mirjana, koja je zavšila Učiteljski fakultet, uporno je dolazila i sa velikim interesovanjem posmatrala naše druženje.“
Stojanović je član Društva matematičara Srbije, iako je kako kaže i sam kad je bio učenik više voleo srpski jezik. Pisao je poeziju i romane, pa najpre upisao Fakultet političkih nauka u Beogradu. Nije izdržao neljudske uslove voždovačkih garaža u kojima usled nemaštine bio prinuđen da živi i vratio se u Vranje na Pedagošku akademiju. Kao mlad učitelj pešačio je u udaljena sela da bi držao nastavu, radio sa decom u školama koje nisu imale struju i godinama, uglavnom, menjao porodilje i vojnike. Od kada je dobio stalan posao i svoju prvu generaciju prvaka nije prestao da postiže najbolje rezultate na takmičenjima iz matematike. Dok očekuje da proslavi jubilej i nagradu za trideset godina rada koju dodeljuje Ministarstvo prosvete, ponosan je na svoj rad i dostignuća njegovih bivših đaka.
„Takmičili smo se uvek u četvrtom razredu. Četiri godine ih pripremam, prepoznajem talentovane i posebno vredne i vodim ih na takmičenja. Od nekoliko mojih đaka na tim takmičenjima, uvek je makar jedan uzimao nagradu na okružnom takmičenju. Ponekad je i četvoro mojih đaka bilo na prvim mestima. Dok nije bilo saveznog takmičenja. Ali smo, takođe, na nivou države uvek imali maksimalan broj poena. Kada se na saveznom takmičila Srbija, Crna Gora i Republika Srpska, moj učenik je zauzeo drugo mesto. Srećan sam i zato što oni uglavnom upisuju matematička odelenja u gimnazijama i neretko studiraju tehničke fakulete,“ ponosan je učitelj Srba.
Prvi đaci koje je pripremao za takmičenja sada su pred diplomskim ispitima na tehničkim fakultetima i ne zaboravljaju da na diplomsko slavlje pozovu svog prvog učitelja. Matematika, ipak, nije sve čemu učitelj Srba posebno uči svoje đake. Njegovi prvaci sređuju svoje učionice i čine ih drugačijim od drugih.
Ali njihov učitelj ne propušta da ih nauči vrlini koja ga i samog čini posebnim. Humanosti. Generacije njegovih učenika, naime, pokreću svojevrsnu proizvodnju đačkih radova. Svega što bi moglo da koristi ili obraduje one kojima nose te proizvode- stare u gerontološkim centrima, pacijente u razni bolnicama i decu u dečjem selu nadomak Kraljeva.
Ljubav prema podučavanju drugih učitelj Srba preneo je i na svoje sinove, pa je stariji postdiplomac, a drugi student na Učiteljskom fakultetu u Vranju.
Ponosan na rezultate svoje misije i što je dokazao da su „deca željna znanja“ Srbislav Stojanović kaže da se ni sledećeg leta neće odmarati, „a ni leta posle i dok god ga deca budu želela“.

Dragana Perić
(2008)