Teodor von Burg, učenik prvog razreda Matematičke gimnazije u Beogradu, najuspešniji je mladi matematičar Srbije. Sa samo 16 godina, samo iz matematike osvojio je oko 60 nagrada, a sa međunarodnih takmičenja doneo 11 medalja

Ko god je barem jednom čuo za ovog dečaka, zapamtiće ga zauvek. Ne samo zbog njegovog neobičnog prezimena, već zato što ima pet puta više osvojenih nagrada nego godina. Teodor von Burg, trenutno pohađa prvi razred Matematičke gimnazije u Beogradu, a sa samo 16 godina osvojio je preko 80 nagrada, od kojih 12 na međunarodnim takmičenjima.
Sa raznih međunarodnih matematičkih olimpijada za uzrast do 20 godina, kolika je zvanična gornja starosna granica za ta takmičenja, doneo je Srbiji: jednu bronzu, četiri srebra i dva zlata, pored nekoliko ruskih diploma, pošto oni na svojim takmičenjima ne dele medalje.
Sumirajući rezultate koje je do sada postigao, a tek je učenik prvog razreda gimnazije, Teodor je naš najmlađi takmičar na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi, učestvovao je sa samo 14 godina, najuspešniji sprski takmičar na Balkanskoj matematičkoj olimpijadi i jedini koji je četiri puta učestvovao na Juniorskoj balkanskoj matematičkoj olimpijadi, sa koje je Srbiji doneo jednu bronzu, jedno srebro i dva zlata.
O svojim mnogobrojnim nagradama, Teodor, za “Moj heroj“, kaže: “Statistika vezana za moje nastupe na našim matematičkim takmičenjima je prilično komplikovana. To što sam se uvek takmičio za starije razrede zadavalo je mnogo muka onima koji su organizovali takmičenja, jer su uvek imali diplome na kojima je posle imena upisan razred. Tako imam četiri diplome državnog takmičenja za osmi razred, a za taj uzrast takmičio sam se od petog razreda. Dodatno sam svima zakomplikovao kad sam od sedmog razreda počeo paralelno da se takmičim i za nivo osnovne škole i za nivo srednje škole, što do sada niko nije radio.“
Talenat za matematiku ispoljio je u najranijem detinjstvu, a sa samo četiri godine dobio je prvi dečiji računar. „Moj talenat za matematiku primetila je prva moja majka, i u početku je ona radila sa mnom, a kasnije je angažovala privatne profesore. Meni je matematika već u ranom detinjstvu postala deo svakodnevnog života, naravno kroz igru. Sećam se da je tada bilo mnogo logičkih kompjuterskih igrica koje su uglavnom bile tematski vezane za tada popularne Diznijeve filmove. Moje detinjstvo je ustvari bilo ispunjeno raznim edukativnim igračkama koje je moja majka donosila iz inostranstva. Najviše vremena sam ipak provodio uz Lego. Imao sam toliko Lego igračaka da smo mogli da otvorimo prodavnicu”.
Kada je krenuo u školu, Teodor je već toliko dobro znao matematiku, da nije imao mnogo šta novo da nauči u školi. Zato nikada ne zaboravi da pomene svoje profesore Smiljku Ćurčić i Ivana Anića koji su ga godinama privatno podučavali matematici.
Da ne bude da je za sve dovoljan samo talenat, Teodor i danas vežba mnogo i svakodnevno. Kaže da je talenat neosporno važan, ali da svakodnevno vežbanje smanjuje faktor sreće i povećava mogućnost da se osvoji medalja. “Organizacija vremena je ključ uspeha. Od prvog razreda uspostavljena je organizacija koja mi omogućava da usaglasim četiri najvažnije stvari: školske obaveze, matematiku, sport i igranje. Tokom školske godine, da bih uštedeo vreme kod kuće, ja na redovnom času matematike radim ‘svoje’ zadatke, i dodatno jednom ili dva puta nedeljno radim sa privatnim profesorom. Od prošle godine to je profesor Vladimir Janković, sa PMF-a, koji je osnovao i godinama radio sa Arhimedesovom olimpijskom grupom. U toku godine napravim par pauza (obično tokom raspusta), kada uopšte ne radim matematiku. Ali ta pauza nikada nije duža od nedelju dana. Kao mali sam radio po pola sata dnevno. Sada sam došao do dva-tri sata dnevno, a pred velika takmičenja, radim i po šest-sedam sati”, priča Teodor.
Iako ovaj dečak o tome nerado govori, mnogobrojne međunarodne medalje koje je osvojio ne samo za sebe, svoju školu, već i za svoju zemlju, nisu mu pomogle da dobije neku stipendiju. Nekoliko puta je odbijen, što od Fonda za mlade talente, koji mu je tek nedavno dao prvu nagradu, što od Ministarstva za nauku, samo zato što, kako to procenjuju nadležni, nema dovoljno godina. Već godinama, ovaj mladi srpski matematički genije pobeđuje učenike starijih generacija, ali i pored slabijih rezultata stariji učenici dobijaju nagrade i stipendije, jer je kriterijum godišta važniji od postignutih rezultata.
„Donja starosna granica postoji samo u Srbiji. Nije slučajno da na svetska takmičenja dolaze sve mlađi i mlađi takmičari. Nacionalna ekipa Srbije koja je ove godine ostvarila istorijski rezultat na Balkanijadi, osvojivši prvi put u istoriji ekipno prvo mesto, je ujedno i najmlađa ikad. U njoj čak tri takmičara nisu učenici viših razreda srednje škole, pa iako su na Srpskoj matematičkoj olimpijadi eliminisali te učenike, oni, na primer, prema propozicijama Ministarstva nauke nemaju pravo na stipendiju, jer nisu učenici dva završna razreda srednje škole. Meni je od stipendije ili nagrade bitnije to da se na našim takmičenjima ne samo sreće sve više učenika koji se takmiče sa starijim generacijama, već i da su oni izuzetno uspešni. Pritom, to su deca koja rade matematiku zato što je vole, a u drugim stvarima pripadaju svojoj generaciji, baš kao i ja. Sada se osećam manje usamljeno”, kaže Teodor.
Zbog neobičnog prezimena i švajcarskog porekla, Teodor, je kaže, češće slušao negativne, nego pozitivne reakcije. “Moj otac je Švajcarac, radi kao novinar u Bernu. Moji roditelji su se rano razveli, baš zbog toga što majka nije mogla da se pomiri sa predstavom koju su o Srbima imali u Bernu. Ali bez obzira na negativne reakcije i probleme koje smo imali i imamo zbog našeg prezimena, trudim se da sačuvam dobar odnos sa ocem. Pošto sam rođeni Beograđanin, Srbija je moja domovina, i kao Srbin se trudim da svoju zemlju predstavim na najbolji mogući način, osvajajući medalje na prestižnim takmičenjima u znanju.”
Pored matematike, Teodor von Burg je neočekivano uspešan i u ostalim školskim predmetima. Nagrade je odnosio i sa takmičenja iz fizike, informatike, tehničkog, ali i iz istorije i srpskog jezika.
Pitali smo ga imali uopšte slobodnog vremena i šta voli da radi tada: “U toku školske godine se preko dana odmaram uz kompjuterske igre, a volim takođe da gledam Discovery i dobre akcione filmove. Tu je i naša maca Tigi, koja mi sigurno ‘oduzme’ bar pola sata dnevno. Trenirao sam tenis dve godine, plivanje tri godine, pa aikido, a od prošle godine tri puta nedeljno idem na tekvondo i već imam žuti pojas. Iako zvuči čudno, najmanje slobodnog vremena imam dok ne dođe do onih najvažnijih takmičenja, jer tada moram da uskladim i školu i vežbanje matematike i treninge. Pred velika takmičenja nedelju dana smo oslobođeni škole, pa mogu da radim matematiku i po šest sati dnevno, što meni ne predstavlja veliki napor, ali mi bar toliko sati ostane za odmor. Tada idem češće na treninge tekvonda da nadoknadim one koje sam propustio zbog takmičenja. Tako se i sjajno odmaram i stičem kondiciju”.
Za svoju budućnost još uvek nema planove, ali želi da studira nešto što će povezati sve naučne oblasti koje voli – informatiku, kibernetiku, elektroniku, mada je svestan da u Srbiji za sada nema fakulteta koji povezuje sve ove nauke.
Nema sumnje da će svojim talentom, znanjem i daljim radom ovaj mladi naučnik postići sve što poželi. A on samo želi da bude srećan i zadovljan svojim životom. U svemu.

Petrica Đaković
(2009)