Četrnaestogodišnjakinja neumorno slika, a slikarstvo joj pomaže da se nosi sa teškim oboljenjem kostiju

Kada medicina zanemi, na scenu stupaju odvažna dečja mašta i natprirodna snaga… Tako bi se jednom rečenicom mogla opisati dvogodišnja borba Betine Brinze, 14-godišnje devojčice iz Bačke Topole, obolele od Evingovog sarkoma, teškog oblika malignog oboljenja kostiju. Dok lekari iz Novog Sada, Beograda, Budimpešte i Beča poražavajuće sležu ramenima i ne prepisuju više nikakve terapije, uvek nasmejana, sa ponekim tužnim i setnim pogledom, Betina uzima kičicu u ruke i slika.

Betina je školovanje u subotičkoj školi „Kizur Ištvan“ prekinula posle petog razreda. Iako bolesna, ona sama uči gradivo za starije razrede, a u tome joj pomaže studentkinja psihologije Ana Terek.
– Uz Anu je sve lakše, ona mi je jedan od najvećih oslonaca da ne posustanem – smejući se priča devojčica.

Na krevetu njene omanje sobe nastala su prelepa umetnička dela, uglavnom sa motivima cveća, ali i njenim fantazijama, u kojima sivilo i tamu uvek pobeđuju vedre plave i roze nijanse. Najlepši radovi izloženi su u Gradskoj biblioteci u Bačkoj Topoli, a zbog prizora kada se devojčica sama, bez kolica, podupirući se laktovima, jer odavno ne može da se osloni na svoje noge, popela na potkrovlje da bi otvorila svoju prvu izložbu, zasuzile su oči mnogobrojnim posetiocima.

– Oduvek sam volela da crtam, ali u drugoj etapi bolesti, kada su završene hemoterapije i zračenja i kada su doktori rekli da više ništa ne mogu da urade, počela sam mnogo intenzivnije da slikam. I tada su i nastali ovi radovi – priča Betina, pokazujući sliku na kojoj trenutno radi. – Slikanje ispunjava ceo moj dan, koji se uglavnom odvija u sobi ili dvorištu…

Bezbrižan dečji svet jednog petaka, sa svim peticama u đačkoj knjižici, početkom 2008. godine prekinuli su uporni bolovi u nogama. Lekari su ih pripisivali uobičajenom pubertetskom naglom rastu, sve dok jednog jutra nije mogla da ustane iz kreveta. Analize su pokazale najgore – maligni tumor na kičmi, od kojeg se oduzela desna noga.

Potom se bolest proširila na pluća, a sada i na karličnu kost. Terapije su to trenutno umirile, na nekim delovima je tumor skoro i nestao, a nadu u oporavak sada joj samo daju preparati na bazi lekovitog bilja.

– Nevolja je što ne smemo pokušati sa fizikalnim terapijama da joj ojačamo mišiće, jer postoji mogućnost da se karcinom ponovo aktivira – drhtavim glasom i očiju punih suza priča otac Laslo. – O njoj najviše brine baka, a navikla je da dosta toga radi samostalno, tako da nas uvek iznenadi šta sve može da uradi ne koristeći noge. I lekari je svaki put sa nevericom gledaju, jer im potpuno svesna svoje bolesti i ubeđena u oporavak, priča o slikama, knjigama, zbivanjima u svetu.

Razlog što je Betina tako samostalna je i to što još uvek nema svoja invalidska kolica, jer po našem zakonu od socijalnog mogu da ga dobiju samo oni koji su ostali bez noge ili je ona potpuno oduzeta.

– Nemamo novca da kupimo nova kolica, pa ih pozajmljujemo kada treba nekud da je odvedemo, ali ona se u njima ne oseća dobro, nije navikla, sputana je – sleže ramenima otac i dodaje da u pomoć nisu mogli da priteknu ni Crveni krst, ni razne humanitarne organizacije.

– Jeste, u kolicima moraju da me nose ili guraju, a žao mi je da maltretiram druge. Uostalom tata, valjda ću i ja uskoro ojačati… – hrabreći i sebe i druge odlučna je Betina i snažno stežući ruku ocu kratko dodaje:

– Gore glavu tata, moramo samo napred!

(Izvor: Novosti, avgust 2010)