Nastoji, koliko može, da svojim unucima koje su svi ostavili, detinjstvo učinim lepšim

– Moja unučad nemaju nikoga, svi su ih napustili. Majka ih ostavila, preudala se, izrodila drugu decu i više ne pita za njih. A otac posle razvoda ne može da nađe ni sam sebe i veoma retko se pojavljuje, pripoveda Požarevljanin Dragoslav Stojanović (65).

– Deca mi u svemu pomažu i slušaju me. Da nije toga, bilo bi zlo i ja bih se obesio jer svi živimo od 5.000 dinara. Toliko je, ukupno, njihov dečji dodatak. Povremeno nam pomogne Centar za socijalni rad, pre godinu dana su nam u tri navrata dali po 10.000 dinara i hvala im. Malo nam je u hrani, kad je mogao, pomagao i Crveni krst, ali i oni nemaju dovoljno jer imaju izbeglice, a i situacija u zemlji je takva da je sve više gladnih. Deca su se kod mene sjatila pre dve godine, kada ih je majka napustila i kada je preminula moja supruga. Izrazili su želju da dođu i žive kod mene i ja sam ih prihvatio, iako nisam imao nikakvih prihoda za život. Verujte da nam je svima teško, da je bilo dana kad para ni za hleb nismo imali. Čini mi se, ipak, da im najviše nedostaje roditeljska ljubav, a ja nastojim, koliko mogu, da im detinjstvo učinim lepšim. O svemu razgovaram s njima jer kod nas nema tajni i tabu tema. Žao mi je i njihove majke jer sam je odnegovao od 13,5 godina, sa koliko se udala za mog sina – ispoveda se Dragoslav, a ne može da sakrije suze. I ne trudi se. Ljudski je i zaplakati, iskreno.

Njegova kuća je prostrana i topla. Iako nema ženske ruke – sve blista od čistoće. Deda unucima sam kuva, a u održavanju higijene pomaže mu pomažu svi, koliko mogu, a najviše Miloš, koji je završio osmi razred. No, nevolje nikad ne idu same pa tako Miloš prošle godine nije imao novca da nastavi školovanje. Pokušaće ove godine da u Poljoprivrednoj školi, koja mu je u komšiluku, upiše pekarski smer.

– Za tri godine završiću tu školu i pekarski zanat i mislim da ću uspeti da nađem posao jer se to zanimanje traži. Dok ne krenem u školu pomagaću dedi u kućnim poslovima, ali i u bašti jer sam posle dede najstariji u porodici. Kao i do sada moj posao u kući biće usisavanje, čišćenje podova, brisanje prašine, prostiranje opranog veša… Pomagaću dedi i u kuhinji, a u bašti zajedno orezujemo i prskamo voćke i vinovu lozu. U kafiće ne odlazim jer nemam novca, a još se nisam ni zaljubio – priča Miloš.

Njegova sestra Marija, učenica VI razreda OŠ ,,Sveti Sava”, najmlađi je član porodice. Odlična je učenica i hvali se kako joj deda pomaže u učenju, “onoliko koliko zna”.

– U školi mi je super i kad završim osnovnu hoću da se školujem za saobraćajnog policajca. To mi se zanimanje mnogo dopada i nadam se da će mi se želja ostvariti – stidljivo priča Marija, ali joj glas treperi od ushićenja.

I Nikola, koji je učenik VIII razreda, dobar je učenik, a najviše voli fizičko. I on je, kaže, već isplanirao svoje buduće zanimanje.

– Nameravam da završim četvorogodišnje školovanje za neko rudarsko zanimanje i da se zaposlim u Kostolcu. Najviše bih voleo da budem bagerista na kopu rudnika uglja – kaže Nikola.

A deda Dragoslav, predano kao što ni mnogi roditelji ne rade, nastoji da svojim najdražima pomogne koliko može. Veruje da će mu sve lakše biti kada dobije penziju jer je ove godine navršio 65 godina života, a ima 28 godina radnog staža u pošti.

– Svu dokumentaciju za penziju već sam predao i više ništa ne zavisi od mene. Kada bi me samo Bog poživeo da unučad iškolujem… Najveća mi je želja u životu da od njih stvorim dobre ljude – kaže na rastanku Dragoslav.

U Crvenom krstu u Požarevcu kažu da porodici Stojanović pomažu od maja prošle godine u namirnicama za ishranu, sredstvima za higijenu, obući, školskom priboru, knjigama. Novica Đorđević, socijalni radnik u Crvenom krstu, napominje da je porodicu Stojanović posetio u par navrata i da je bio prisutan kada im je i Kolo srpskih sestara darivalo humanitarnu pomoć. Đorđević kaže da je Crveni krst ponudio i tople svakodnevne obroke iz Narodne kuhinje, ali su oni, “verovatno iz ponosa, to odbili.

(Izvor: Blic, februar 2011)