„Kad jednu bitku završimo, naiđe sto drugih“, kaže samohrana majka dve ćerke od kojih mlađe boluje od mišićne distrofije

Emina Vudrag ima 36 godina, završila je srednju ekonomsku školu  i nikada nije radila u struci.  Ovo je njena ispovest:

Moj život se okrenuo za 180 stepeni 2004, kad se rodila moja druga ćerka Anđela. Tad kreće neprekidna borba – saznali smo da Anđela boluje od mišićne distrofije. To je genetsko oboljenje koje dovodi do progresivnog propadanja mišića i gubljenja njihovih funkcija.
Sada, sedam godina kasnije, mnogo toga se promenilo. Svakog dana se moja starija ćerka Sara (15) i ja borimo da Anđeli bude bolje.

Zbog njenih potreba za lečenjem i rehabilitacijom nas tri smo se preselile iz Novog Slankamena u Beograd. Morala sam da odem iz te male sredine i odvedem Anđelu negde gde joj mogu pružiti sadržajniji život i omogućiti joj obrazovanje. Bilo mi je važno da vidi da nije jedina u invalidskim kolicima, a to je lakše u velikom gradu.
Ne mogu da radim jer svaki dan moram da budem s Anđelom, da je vodim na vežbe, vežbam s njom u kući, držim je na ortopedskim pomagalima. A s takvim rasporedom ja ni uz veliku želju ne mogu nigde da radim.
Anđela je upisana u prvi razred i treba na jesen da krene u školu. Nadali smo se da će proces inkluzije ići malo lakše i da će Anđela dobiti personalnog asistenta za boravak u školi, a ja samim tim šansu da dobijem nekoliko sati vremena da negde nešto zaradim.
Novca nemamo da bismo platili nekog ko bi to radio umesto mene. Socijalno ne odobrava banjsko lečenje, koje je od velikog značaja za decu koja boluju od ove ili bilo koje druge bolesti. Pravdaju se time da imamo Sokobanjsku u Beogradu, i da je to sasvim dovoljno.

Trudim se da Saru (15), stariju ćerku, ne zanemarim zbog obaveza prema Anđeli i da joj budem podrška u svemu. Nadam se da sam u tome uspela.
Sara je budući gimnazijalac, odličan đak, dobro dete i, što je najvažnije, moj najbolji prijatelj.
Evo šta je rekla dok sam ovo pisala: „Moja mama je najveći heroj, najhumanije biće, najbolja mama, nepresušni izvor ljubavi, snage i vere. Ponekad poklekne, ali vrati se sto puta snažnija.“
Ja na sve ovo mogu samo da kažem da je ona najbolja ćerka koju bih mogla da imam. Od prvih dana od kad se Anđela rodila već se videla velika povezanost između njih dve. Mnogi su je nazivali Čuvar svoje sestre. Od Anđelinih prvih dana više sam imala poverenja u Saru nego u bilo koga drugog.
A često se dešavalo da, kad jednu bitku završimo, naiđe 100 drugih. I tako iznova.
Dosta sam se promenila. Sada sam snažnija, spremnija na izazove koji su me snašli i koji tek dolaze, hrabrija sam. Život me je tome naučio. Htela ne htela, morala sam da se uhvatim u koštac sa svim što me je snašlo.
Velika podrška su mi roditelji, sestra Vesna, brat Dejan.
On mi uliva najviše snage, bodri me. Svaki njegov poziv istinski me nasmeje.
Nema reči na ovom svetu koje bi opisale zahvalnost i ljubav prema njemu. Možda ih nikad neće ni biti. A možda bi jedan zagrljaj sve rekao.
Shvatila sam jedno – lako je biti član obične porodice, ali treba biti heroj u neobičnoj porodici.
Moram da priznam, veoma mi je teško. Ovo je zaista naporan život, pun borbe, uspona i padova, uspeha i neuspeha.
Trudim se da verujem u bolje sutra i živim život punim plućima sa osobama koje mi najviše znače, a to su moja deca.
Njihov osmeh i zagrljaj ne bih menjala nizašta na svetu.
Borim se i nadam se da će doći bolja vremena. A ako se to ne desi, snaći ćemo se već nekako. Dosad smo uspeli, ne znam zašto ne bih i sad.
Ovo je samo delić mog života i svašta bih promenila kada bi mi se ukazala prilika, ali ipak nakon svega mogu reći da sam srećna žena i majka.

(Izvor: Blic žena, avgust 2011)