Posvetila se odgajanju i kvalitetnom vaspitavanju dece kojih ima osmoro, a očekuje i deveto…

Četrdesetogodišnjoj Irini Vojvodić povremeno prevođenje tekstova sa italijanskog jezika predstavlja tek mali odmor od njenog svakodnevnog zanimanja – da bude majka. Već petnaest godina ova žena taj svoj posao radi u tri smene. Kako bi stigla da svojoj mnogobrojnoj porodici bude i supruga i majka, vaspitačica, nastavnica…
Njeno osmoro dece, a deveto Vojvodići očekuju svakog dana, nikada nisu išli u vrtić. Irina ih je sama čuvala, pa je od sopstvenog stana na Banovom Brdu napravila obdanište. A kasnije i malu školu, jer trenutno petoro dece su učenici različitih razreda. Najstarija Hristina je gimanzijalac, ostali su još uvek osnovci, dok najmlađe dete Vojvodića ima tek 2,5 godine.
Svaki dan Vojvodići kupuju tri kilograma hleba, tri litra mleka ili jogurta. Iako je za normalan život desetočlane porodice potrebno mnogo novca, Irina se ne žali na svoje materijalno stanje.
Za Moj heroj ona priča:
– Imamo naš stan i to mi najbitnije. Koliko god da je kvadrata, nije tesno. I imamo sve što nam je potrebno, ne žalim se. Tačno je da nije lako živeti od plate koju ima moj suprug, ali vešto rasporedim naš kućni budžet. Dobro smo organizovani…
Osim što će uskoro još jednom da se okuša u majčinstvu, njoj već dobro poznatom poslu, Irina planira i da konačno završi studije italijanskog jezika i književnost, pošto joj je ostao samo diplomski ispit:
– Ne znam da li ću posle toga početi da radim, mislim da radim kao ostali svet. Da odlazim svaki dan na posao. Ja bih više volela da radim od kuće, da prevodim kao i do sada kada ima posla. Ako okolnosti budu takve da mi je potreban stalni posao, pa… radiću.
Irina ima radnog iskustva, radila je pre rođenja prvog deteta i tvrdi da nikada ne žali za karijerom koju je mogla da ostvari da se nije posvetila isključivo majčinstvu:
– Zaista mi nije žao što sam nezaposlena. Obožavam svoju decu, radim sa njima, pomažem im u učenju, nešto ja, nešto suprug. Tu smo podelili uloge, on je zadužen za geografiju, istoriju, matematiku, a ja za jezike i muziku.
Irina inače peva u crkvenom horu, izuzetno je pobožna, jer je njen suprug Vasilije sveštenik Srpske pravoslavne crkve, pa na decu gleda kao na dar od Boga.
– Nikada nisam mislila da ću imati toliku porodicu. Na to gledam kao na Božiji dar, ali nikada se nisam pokajala zbog odluke da imamo toliko dece. Znam i da ljudi na to gledaju sa čuđenjem, da uglavnom ne odobravaju…
Pitali smo je šta odgovori na takve komentare sugrađana:
– Uglavnom ništa. Oni i ne znaju kako je to imati mnogo dece i da to sa strane izgleda nepromišljeno. Ali kada živite takav život, kada su to vaša deca, onda je to porodica kao i svaka druga. I nema ništa strašno u tome.
Ipak, Irina priznaje da nije uvek lako udovoljiti baš svakom detetu. Da su oni svi različiti pa u nedostatku vremena da se svakome od njih posveti individualna pažnja, Vojvodići praktikuju zajedničke sastanke na kojim razgovaraju o temama koje interesuju njihovu decu. Uz zaposlenog supruga koji radi i kao sekretar Pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta, retko kada ova žena ima vremena za sebe. Za kafu sa prijateljicama, recimo.
– Dve najstarije kćerke su sada već velike, pa mi i one pomognu. Suprug pomaže koliko može, odnosno koliko mu dozvoljavaju obaveze, ali uglavnom sam sama. Ja sam kao neka vrsta korodinatora, koja uvek zna gde je koje dete, šta radi, šta mu je potrebno. Roditelji su mi u Crnoj Gori tako da nemam ni njihovu pomoć, a ponekada mi pomognu drugarice. Pa tako kafu pijemo kod mene, umesto na nekom drugom mestu.
Sebe, kaže, ne posmatra kao ženu koja se odrekla svega kako bi bila majka. Tačno je da joj 24 sata nekada nisu dovoljna da bi obavila sve što je potrebno, ali Irina se na svoj život nikada ne žali. I nijednom još nije pomislila da je možda donela pogrešnu odluku. A njena jedina želja je da joj deca budu zdrava i da ih ispravno vaspita, u duhu hrišćanstva i pravoslavlja. Da jednog dana budu dobri i pošteni ljudi.

Petrica Đaković
(2009)