Nije se predao kad je ostao paralizovan ni kad su mu lekari rekli da ne može da ima decu

Sve je išlo kako treba u životu Jasmina Bambura. Rođen je u Zrenjaninu 1979, deo detinjstva proveo u Tesliću, da bi se opet vratio u rodni grad, igrao rukomet i sa 16 godina bio najmlađi prvotimac Proleter Naftagasa. Pred kraj srednje škole otišao je u Ameriku da završi četvrti razred. E, onda je sudbina odlučila da zavrti kuglicu njegovog životnog ruleta i zaustavi je na raskršću dva puta u blizini Atlante u smrskanim kolima.

Bio je petak, 13. januar, 2000. godine, 11 sati noću i umor je sklapao oči mladom sportisti, koji se vraćao kući sa treninga sa američkom rukometnom reprezentacijom. Dva dana kasnije, kad se probudio iz kome, Jasmin je shvatio da više ništa neće biti kao što je bilo.

– Uključivao sam se sa sporednog na glavni put i zaspao sam za volanom. Udario sam u bankinu i ničega se više ne sećam. Nisam bio vezan i bukvalno sam proleteo kroz šoferšajbnu, auto me je poklopio celom težinom, a zatim vukao dvadesetak metara. Ostao sam da ležim na sredini puta onesvešćen. Probudio sam se posle 48 sati u intenzivnoj nezi, okružen drugovima sa koledža, profesorima, trenerom… – seća se Jasmin.

Polomljena leva ruka i tri kičmena pršljena, ogromna posekotina na glavi i poderana koža na leđima bili su inventar povreda na osnovu kojih su mu davali samo 20 odsto šansi da preživi, ali ono najstrašnije je došlo nedelju kasnije iz usta doktora koji mu je saopštio:

– Jasmine, moram da vam kažem kako imate male šanse da ponovo hodate. Spremite se za život u kolicima!

Tih nekoliko šturih reči pokopale su sve njegove snove, nade i planove i bolnička soba se poput ringišpila zavrtela pred Jasminovim očima.

– Kao da je neko prostro tamno sivilo i samo sam poželeo da me nema. Knjigu koju sam pisao ceo život neko je izbrisao, sve što sam do tada znao – nestalo je. Nisam bio spreman da život nastavim na točkovima invalidskih kolica. Ipak, ništa drugo mu nije preostajalo. U centar za rehabilitaciju dovezen je kao težak slučaj i u njemu će provesti deset meseci vezan za električna kolica. Operacije, psiholozi, beskrajni razgovori, terapeuti – ništa nije moglo da razagna tamne oblake ispred Jasmina. Sve dok jednog dana neka terapeutkinja nije na njegov krevet spustila album sa fotografijama. A na njima je, između ostalih, bila ona sa čovekom u invalidskim kolicima na raznim mestima planete: safari u Africi, jedrenje na okeanu, sa zlatnom medaljom oko vrata… Nakon nekoliko dana čovek sa fotografija se pojavio pored Jasminovog kreveta.

– Kad smo se rukovali, video sam da mu je ruka smežurana i mlitava. Shvatio sam da je on imao povredu vratnih pršljenova i da je oduzet od vrata nadole. I tada se nešto u meni prelomilo. Ako on, koji je deset puta više povređen od mene, živi i putuje, onda ću moći i ja! – odlučio je.

I dokazao je da može. Završio je koledž 2003. a da je samo jedan semestar izgubio. Onda je iskoračio iz kolica i stao na skije. Doduše, specijalno pripremljene za hendikepirane sportiste, ali Jasmin je ponovo mogao da oseti slobodu i vetar u lice. Rezultat: bio je deveti na paraolimpijadi u Vankuveru marta ove godine kao jedini reprezentativac Srbije, a trenutno je aktuelni prvak SAD u superveleslalomu.

Na koledžu je upoznao buduću suprugu Saru, venčali su se maja 2007. i planirali puno dece. Ali sudbina je namestila da se Jasminovi planovi ne ostvaruju tako lako. Nije bio plodan. Još jednom je šturo doktorsko saopštenje rušilo Jasminove snove. Umesto 150 miliona spermatozoida, koliko ima zdrav muškarac, Jasmin je imao samo devet, ali oni su bili uspavani.

– Osećao sam se gore nego kad su mi rekli da neću moći da hodam. Pogledao sam u Sarine oči i video veliko razočaranje. Bili smo u šoku nekoliko dana, a onda smo rešili da se borimo za naše dete!

Iz Šarlota u Severnoj Karolini preselili su se u Kolorado i krenula je još jedna životna borba Jasmina Bambura. Prošao je sve medicinske procedure koje su davale makar tračak nade da se ostvari i kao roditelj. Pio je lekove, čak je četiri meseca uzimao ženske hormone, sve dok njegovi spermatozoidi nisu postali aktivni. Ali,čekala ga je nova prepreka – zbog povreda bili su oštećeni receptori za oplodnju pa seme nije mogao da izbaci prirodnim putem. Trebalo je doći do semena i oploditi Sarine jajne ćelije.

– U Americi ta procedura košta 20.000-30.000 dolara, a doktor mi je doslovno rekao: prvi put neće uspeti, drugi put imamo neke šanse, treći put bi trebalo da uspe, ali ne garantujem, četvrti put uspeva. Dakle, trebalo je da za tu neizvesnost platimo više od 100.000 dolara, koje nismo imali – seća se Jasmin. Rešio je da pokuša sa doktorima u Beogradu. Stručnjaci na Jevremovoj klinici uradili su mu punkciju i iglom izvadili uzorak semena. Rezultat veštačke oplodnje zove se Lejla, ima četiri meseca i beskrajna je radost ovim mladim ljudima.

A supruga Sara danas kaže:
– Jasmin je veliki borac i optimista. Imali smo mnogo emotivnih padova i teškoća, ali on me je uvek podržao u svemu i govorio kako će sve biti u redu. Znali smo da neće biti lako, ali mi smo u ove probleme ušli zajedno i na kraju sve je ispalo kako treba. Borba za dete bio je izuzetno emotivno težak i naporan proces. Ubijala nas je neizvesnost i nemogućnost da bilo šta promenimo. Uložili smo nenormalnu količinu truda i na kraju je sve zavisilo od tih devet malih spermatozoida.Znajući da imamo podršku jedno u drugom, izdržali smo. U svakom trenutku smo bili iskreni jedno prema drugom i uvek smo se nadali najboljem

(Izvor: Blic, novembar 2010)