Devojka iz Beograda se tri meseca posle operacije od kancera vratila omiljenom sportu i tako nastavila lečenje

Ma koliko bili puni životne snage, mladalačkih snova, ne može, a da vas ne uzdrma iznenadna opaka bolest. Mene je pogodila, ali, kad imaš ljubav, onda je sve drugačije. Manje misliš šta će biti… A moja ljubav, ona koju ni za šta ne bih zamenila, su konji.

Marina Gunjača ima dvadeset osam godina. Bila je odličan đak Petnaeste beogradske gimnazije. Uspešan student dizajna. Devojka sa Petlovog brda, čiji svi putevi vode u ergelu MBM u Lipovačkoj šumi, nadomak Ibarske magistrale.

Dok kao kakav brižan domaćin kome su konji sve, priprema svog vranog Čirokija za trku u Drugoj balkanskoj ligi pitamo se čija je snaga veća: njena ili ovog lepotana nestašne grive, sa kojim prošle godine umalo da preskoči rekord. Rešila je, u ova dva dana pokušaće da jašu za pobedu. Njegovu na stazi – svoju – nad bolešću. Jer, kaže: “Dodir konja je lekovit, verujte mi. Izlečiće me oni. Sigurna sam.”

Marini Gunjači su, u martu ove godine, na Institutu za onkologiju operisali tumor levog jajnika. Teška operacija, kazali su lekari. Bolest na koju nikada nije ni pomislila, se brzo proširila. Ustanovljen je kancer. Intervencija je bila urgentna.

– Roditelji u panici. Imaju samo mene „jedinicu, ljubimicu“. Najteže mi je bilo da se, posle operacije, vratim na Petlovo brdo. U roditeljski dom. Jer živela sam uglavnom pored ergele.

Kako će bez mene moji konji? Kako ću ja bez njih? A pripreme za trku počinju…

U bolnici, kako u svakoj bolnici, dani su teški.

– Brzo je to sve meni proletelo, stalno sam bila na vezi sa klubom. Raspitivala se za konje, kako teku pripreme za takmičenje. A stalno sam, u stvari, mislila da li ću imati vremena da se oporavim za trku.

Došao je dan da napusti bolnicu…

– Moj prvi izlazak bilo je da odem do kluba – priča uz osmeh – Jer hemoterapije koje su usledile, malo su me nervirale. Počela je kosa da mi opada… A ja svaki put, kad mogu, u ova protekla tri meseca šmugnem do Lipovice. Da jašem.

Susret sa konjima, vratio mi je snagu. Tata, mi se tu u šumi prikrade. Zna mi temperament, pa strepi. Ali, ja se dovijam. Čiroki i ja mu zametnemo trag. Pa, polako, polako… Onda, u kas. On leči mene od bolesti, ja njega od samoće dok nisam bila tu.

Jer, Marina se ne miri sa laganim kasom. Ona želi da se takmiči, da vrati prošle godine, dobijenu, ali, kako kaže, ne i priznatu prvu nagradu.

Lekari se čude. Ko da joj potpiše neophodno uverenje da je tri meseca posle teške operacije sposobna za trku. Za galop od 60 kilometara, na vrancu koji vuče kao vihor.

– Samo vi, molim vas, meni to potpišite. Mene ništa ne boli. Ja dva meseca već jašem – očajnički je molila svoju doktorku. – Molim vas… To je moj život. Nemojte da mi…

Umalo nije zaplakala devojka koja nikad ne plače. Suzu nije pustila ni kada su joj rekli: „Shvatite da je vaše stanje ozbiljno“. Ona je znala šta znači bolesti s kojom će još morati da se bori.

– Prepoznala je doktorka šta mi znači ova trka, hvala joj – kaže Marina. – Da nije, ja ne znam šta bih sad. Kad moj Čiroki i ja poletimo… Ko da nas zaustavi.

(Izvor: Novosti, jun 2011)