Izvela na put troje svoje i pedesetoro dece kojih su se odrekli biološki roditelji
Ima više Brđana; da ne bude zabune, ovo selo je kraj Ibarske magistrale između Gornjeg Milanovca i Čačka. A Milica Spasojević je njegova zanimljivost, još bolje – njegova znamenitost.
– Bila sam mlada majka dve kćerkice, sin je bio na putu da se rodi, kad su mi iz milanovačkog Centra za socijalni rad doneli bebicu u pelenama od nekoliko meseci. Zvala sam ga „veknica“, a ime mu je bilo Dragan. Kasnije ga je usvojio bračni par iz Novog Sada koji nije imao svoje dece. Onda je išlo redom: Mirko, Sanja, Radmila, Zoran, Miloš… teško bih se sad mogla setiti imena sviju mališana. Rođena i ostavljena, zanemarena od bioloških roditelja, stizala su pod moj krov. Bilo je godina kada sam ih, osim svoje troje, imala po desetoro odjednom. Po čitavoj kući pelene, đačke torbe i knjige, lopte – seća se Milica kojoj je danas 75 godina.
Milica je od Centra za socijalni rad preuzela 35 mališana, ali je još 15 prihvatila „preko reda“ u različitim slučajevima. Dogodilo se jednom da je bila van kuće nekim poslom, a kad se vratila, na krevetu je ležala beba u pelenama – neko je ostavio i pobegao. Na njoj je ležao najveći teret, ali, srećom, imala je razumevanje i pomoć muža Filipa, svekra i svekrve. Kad bi svekra pitali kako mu je kod kuće, znao se našaliti: „Šta da vam kažem, kuća mi je porodilište i obdanište“. Ono što su jela Miličina deca, jela su i ostala; kako je odevala svoju, isto je odevala i decu nepoznatih roditelja. Zajedno sa njima je preživljavala male boginje, zauške, veliki kašalj, jedinice u školi, prve ljubavi…
– Teže od svega mi je padalo kad sam morala neko od dece da dam na usvajanje, iako sam znala da će mu tamo biti bolje, da će biti jedinče obasuto sa mnogo ljubavi u novom domu. Šta ću, sakrijem se i isplačem se ko kiša, jer sa svakim od njih je odlazio i deo moje duše. Znate, svi su oni mene zvali mamom, i danas me tako zovu. Ima ih svuda, rasuli se ko rakova deca, što se kaže: po Beogradu, Novom Sadu, Čačku, Milanovcu, ima ih u Crnoj Gori, u Švedskoj, u Nemačkoj. Danas su to porodični ljudi, mnogi imaju svoju unučad – ne uspeva Milica da zadrži suze.
Da je Spasojevića kuća bila – dok je bila – njihov pravi dom svedoči i to što su im ovde pravili babine i rođendane, odavde su ispraćani u vojsku, odlazilo im se na zakletve, odavde se devojke udavale i momci ženili. Naravno, ne zaboravljaju oni to ni danas, pozovu telefonom da pitaju kako je zdravlje, šta ima novo, mnogi dođu da vide Milicu.
Miličine kćeri i sin su odavno otišli svojim putem, ali nisu ona i Filip ostali sami u poodmaklim godinama. Sa njima je dvadesetdvogodišnji Miloš, jedno od dece koju su primili i odgajili.
– Odškolovali smo ga i zaposlili u milanovačkom „Metalcu“. Miloš je sad svoj čovek, ali kad se iz vojske vratio obradovao nas je odlukom da ostane u kući u kojoj je odrastao. Da sam malo mlađa i boljeg zdravlja, opet bih primila koje siroče. Jeste kasno da mu budem mama, ali bila bih mu najbolja baka na svetu. Jer, kuća bez dečjeg smeha, plača i graje je pusta. Ne žalim se, srećna sam: imam pedeset i troje dece i barem toliko unučadi – kaže Milica Spasojević.
(Izvor: Politika, mart 2011)