Dečak iz sela Radobića, kao sedmogodišnjak preuzeo je brigu o mlađoj sestri, bolesnom ocu i seoskom domaćinstvu

Milija Jelić je učenik prvog razreda Poljoprivredne škole u Valjevu, u kojoj se obučava za rukovaoca poljoprivrednim mašinama. Reč je o dečaku iz mioničkog sela Radobića, koji je kao sedmogodišnjak, kada je njegovu porodicu napustila majka, preuzeo brigu o mlađoj sestri Milici, teško obolelom ocu Radomiru i održavanju seoskog domaćinstva. Brinuo se praktično o svemu. Traktor sa priključnim mašinama je počeo da vozi sa sedam godina. Jednom prilikom dok je orao njivu nadomak kuće na smrt je uplašio komšije i seljane Radobića, zato što se malen nije video za upravljačem. U oronuloj kući sa oskudnim i dotrajalim pokućstvom, bez kupatila, mali Milija je uspevao da drži sve u redu. Prvi je odlazio u štalu da nahrani i pomuze dve mršave kravice, i da sam i uz pomoć komšija obrađuje 4,5 hektara zemlje. Bez posejane pšenice i kukuruza, znao je ovaj klinja, ostali bi gladni. – Dok budem živ, neću zaboraviti pomoć koja je stizala i koju su mi lično donosili dobrotvori iz svih krajeva Srbije i inostranstva. Popravili su nam kuću, uveli vodu i sagradili kupatilo, doneli su nam nove stvari i uređaje, garderobu, u štalu je iz PKB-a dovezena kvalitetna krava, iz beogradskog zoo-vrta dobili smo ponija, patke i ukrasne kokoške. Nisam mogao da verujem kada nam je prošle godine pred kuću dovezen ganc novi traktor. Kada sam ga upalio on je naprosto pevao u odnosu na naš koji je bio stariji od moga oca. Kasnije sam saznao da je novac za kupovinu traktora prikupio profesor Miloš Veselinov koji živi i radi u Čikagu. Roditeljsku brigu prema meni i ostalim ukućanima ima ministar Rasim Ljajić sa kojim se često čujem telefonom, kao i moj imenjak Milija Milosavljević, vlasnik firme „Ktitor”, koji mi je obezbedio stipendiju dok ne završim zanat – priča Milija plašeći se da nabrajanjem ne preskoči nekog od dobrih ljudi koje će jednog dana sve pozvati u kuću u Radobiću. To će najverovatnije biti kada dobije diplomu rukovaoca poljoprivrednim mašinama. Veli da je upisom u srednju školu dobio još jednu obavezu koja mu ne pada teško. Rad sa poljoprivrednom mehanizacijom zavoleo je od malih nogu. I pored toga što škola ima savremen Dom za učenike, Milija mora svakodnevno da putuje. Sestra je, kaže, još nejaka, tek je peti razred, a otac zbog bolesti malo šta može da mu pomogne. U staji ima tri krave, čije mleko predaju za otkup, ima svinje, živinu i dva ljubimca, konjiće ponije, koje su dobili na poklon od Vuka Bojovića. Od četiri i po hektara zemlje polovinu je već zasejao a za koji dan će početi pripremu za setvu kukuruza. Namerava da uzme u zakup još dva hektara. Milijin dan zbog svih ovih obaveza počinje u 4.30, a oko devet, najkasnije deset sati uveče, mora na počinak. – Profesori u školi su dobri i vrlo pažljivi prema meni, mada ja kada su u pitanju učenje i ocenjivanje ne tražim da mi gledaju kroz prste. Ovo što sam upisao volim i dobro znam da se sve radom može postići. Kada završim zanat potražiću nekog dobrog majstora da naučene lekcije praktično utvrdim a moja budućnost biće na porodičnom imanju – kaže Milija. Milija ističe da su neki njegovi dečački snovi počeli da se ostvaruju. Želi da otac bude još dugo sa njima, da sestra završi, najmanje, srednju školu, da on postane dobar majstor i domaćin i da se, čim bude mogao, pridruži dobrotvorima u Srbiji i sam počne da pomaže nevoljnike, posebno decu. (Izvor: Politika, april 2010)