Fiziotereapetkinja iz Beograda je slabovida, tačnije vidi samo 10 odsto na oba oka. Ali živi kao da joj ništa ne fali i uživa u sinu Milanu.

Nadica Grlica na oba oka vidi samo 10 odsto. Vid je izgubila na dan kada je rođena. Taman kada su lekari prognozirali da će glatko izaći iz majčine utrobe, došlo je do problema. Izgubila je kiseonik, zaglavila se u predelu slepoočnica i došlo je do ozbiljnog problema – sužavanja očnog nerva.

– Mama je imala normalnu trudnoću, devet meseci ništa nije ukazivalo na eventualne probleme. Znam da je trebalo da je porode carskim rezom, ali u poslednjem trenutku lekari su promenili odluku i rekli joj da se spremi za prirodni porođaj – priča Nadica (26), po obrazovanju fizioterapeut.
Rođena je u Zrenjaninu, ali ozbiljno je vezana za Beograd jer u ovom velikom gradu živi od svoje 15. godine.

Kao mala nije imala utisak da se razlikuje od drugih. Mislila je da svi oko nje svet posmatraju s teškom mukom, praktično kroz maglu. Tek kasnije je shvatila da to i nije baš tako. Suočila se sa svojom različitošću.
– Izgubila sam samopouzdanje, počela sam da verujem da sam osoba nižeg reda. Poražavala me je moja ograničenost. Verovala sam da me nijedan momak neće prihvatiti, da me ne može voleti zbog moje mane. Međutim, kako sam se razvijala i sazrevala, shvatila sam da grešim, da sam prestroga prema sebi. Osim moje dve najbolje drugarice, niko nije bio svestan moje slabovidosti.
Kad je otvorila vrata svoga stana, onako s bebom u rukama, i sama sam pomislila da smo na pogrešna vrata pokucali. Gleda pravo u oči, okretna je i izuzetno brza.
– Na pravoj ste adresi – rekla je uz osmeh, kao da je namerno pustila da još neko vreme živimo u neizvesnosti. – Mnogi reaguju kao vi. Celoga života trudim se da se ponašam kao da mi ništa ne fali. Išla sam u redovnu osnovnu školu, a sa 15 sam došla u Beograd, u Dom učenika srednjih škola, i potpuno se osamostalila. Pa šta mi drugo preostaje, čovek mora da gura napred.
A onda ispriča još nekoliko fenomenalnih anegdota. One najbolje opisuju njen karakter.
– Na času fizičkog, kao i sva deca, radili smo različite vežbe, pa i gimnastiku. Znala sam da ne mogu da hodam po gredi, ali ipak sam probala. Popela sam se odlučno, napravila nekoliko koraka i pala. Ali nema veze, to se dešava i najboljima, zar ne?

Završila je Srednju medicinsku školu, smer za fizioterapeuta oštećenog vida. Kratko je volontirala u specijalnoj bolnici za rehabilitaciju u Banji Rusandi. Nakon toga, otišla je u Novu Pazovu, a onda se zajedno sa suprugom Milošem (31) vratila u Beograd januara ove. 2010. godine.
Inače, Nadica je udata za šampiona. Pravog sportskog asa koji postiže neverovatne rezultate u bacanju koplja. A takođe je slabovid, tačnije vidi svega tri odsto.
– On je svoje zdrave oči izgubio u inkubatoru. Ali, verujte, i on se nosi kao mu je vid normalan – priča Nadica, pa poče da nabraja silne muževljeve medalje. Mi smo zapamtili samo one najveće, poput one iz 2004. kada je na Paraolimpijskim igrama u Atini zauzeo treće mesto, pa onu iz 2005. kada je uzeo zlato na Evropskom prvenstvu za sve kategorije invalidnosti, i onu zlatnu medalju iz 2007. koju je doneo iz Brazila sa Svetskog prvenstva.
– Izuzetno je uporan. Još kao klinac je sebi obećao: „Biću jednoga dana na tronu.“ Svi su mu lupali čvrge i govorili: „Mali, ne pali se.“ Ali, eto, uspeo je.

U braku su četiri godine, ali vole se punih osam. Upoznali su se preko zajedničkog drugara.
– Osvojio me je iskrenošću i jednostavnošću. Posvećen mi je, on me najbolje razume, a kad zapne, njegove reči su za mene najbolja uteha i podstrek.
Imaju sina Milana. Strašan je to petomesečni dečak.
– On je potpuno zdrav. Pre no što smo se odlučili za decu, otišli smo kod genetičara samo da nam potvrdi ono što smo već znali, da naša bolest nije urođena, pa tako ni nasledna. Ali, kada je došao dan da naš junak dođe na svet, nije mi bilo lako. Strepela sam da mog sina ne snađe moja sudbina. Ali, bogu hvala, sve se završilo odlično. Nisam mogla brže i lakše da se porodim.
Sada planiraju i drugo dete, a maštaju i o trećem, žele da imaju veliku porodicu.
– Najbitnije je da čovek ne sažaljeva sebe. Šta god da se desi, nije kraj sveta. To smo što smo, iz svoje kože ne možemo. Svako mora prvo da prihvati sebe i da nauči sebe da poštuje, a onda da ide dalje – poručuje Nadica.

(Izvor: Blic žena, jun 2010)