Mladić iz Subotice uprkos oskudici i brizi o bolesnom ocu, uspeo da upiše dva fakulteta

Za 19 godina koliko ima, život je Nikoli Bujiću, iz Subotice, postavio previše prepreka. Imao je samo dve godine kada ga je napustila majka, onda ga je ratni vihor oterao sa ognjišta i iz Erduta doveo na sever Bačke. Nedavno mu je umrla baka, a otac Nenad, inženjer ratarstva, teško se razboleo, pa on i Nikola žive od 4.700 dinara, koliko iznosi njegova invalidska penzija.

I za tri života je mnogo, a ne za jednog tinejdžera. Ali Nikola je veliki borac. On ne posustaje. U trošnoj kući, koja preti da se uruši, u oskudici, sa optimizmom i snagom zrelog čoveka bori se da spase očev i svoj život. Tako je ovaj inteligentni mladić toplog, smirenog pogleda rukama uspeo da se upiše čak na dva dva fakulteta.

Dobio je indeks Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, gde je sa 94 boda bio treći na listi, a potom i Građevinskog u Subotici. Nije baš Nikola želeo da studira oba, ali snovi da će postati inženjer ekologije i energetike pali su u vodu, kada je video da za njega nema mesta u novosadskim studentskim domovima, a o privatnom smeštaju nije mogao ni da sanja. Zato je naknadno na građevini polagao prijemni iz matematike, od koje je, kako uz osmeh kaže, uvek bežao, i upisao se na budžet.

– Samo za polaganje prijemnog i upis na tehnologiju trebalo nam je više od šest hiljada dinara i to su mi komšije sakupile – sležući ramenima priča Nikola. Ali morao je da odustane. Zbog besparice, a nije mogao ni bolesnog oca da ostavi samog, kaže, i sa ponosom dodaje da je prve kolokvijume na građevini položio sa zavidnim rezultatima.

– Uprava Građevinskog fakulteta imala je obzira prema nama i oslobodila me plaćanja upisnine. Konkurisao sam za gradsku stipendiju, pa ćemo videti kako će dalje biti – kaže.

Do tada na fakultet, koji je od kuće u naselju Mali Radanovac, udaljen čak šest kilometara, novopečeni student svaki dan ide peške. Mesečna karta za gradski autobus, koja košta 1.300 dinara, preveliki je izdatak za kućni budžet koji ne pokriva čak ni ono najosnovnije.

– Nije mi teško zbog mene, sat vremena mi treba u jednom pravcu. Jedino se bojim da tati nekad ne bude loše, a ja ne stignem na vreme da mu pomognem – strahuje Nikola.

U mladom Nikolinom životu svega je manjkalo, sem, onog najvažnijeg – ljubavi oca i pokojne bake Ane. Zbog te ljubavi Nikola je bogat i lakše podnosi i oskudicu i to što ne živi poput svojih vršnjaka.

– Ne izlazim u grad. Nemam lepu odeću, a to se podrazumeva. Nemam ni novca za provod – mirno konstatuje Nikola. Zreo je on mladić, ali ga još uvek peku okrutne dečje opaske što je u školu odlazio u istim, uvek čistim, farmerkama i duksu. – Baka mi je svako jutro kupovala kiflu, nije imala za više, ali to je meni bilo nešto najmilije. Često su me oholo ismevali zbog toga što ne jedem nešto drugo. Bolele su te reči više nego batine…

Nikola u slobodno vreme slika i piše kratke priče. Želeo bi, kaže, da jednog dana izda knjigu priča koju će sam ilustrovati.

U više navrata Bujićima su na vrata zakucale ekipe Vodovoda i Elektrodistribucije da zbog velikih dugova iseku struju i vodu. – Mnogo puta su prolongirali izvršenje, a sada odobrili da plaćamo dug na rate – kaže Nenad. Uz pomoć dobrih ljudi, pre svega Olega Kukolja, koji je izdvojio 100.000 dinara da Nikoli olakša polazak na fakultet, nabavili su drva za zimu. Manji „smederevc“ greje jednu prostoriju. U Nikolinoj nedostaje i peć. Ali, siguran je Nikola – biće bolje. Potrudiće se on.

I pored svih rana koje mu je život zadao, Nikola hrabro korača dalje. Biće bolje, veruje. Tu su dobri ljudi koji često pomognu, a najvažnije je da mu tata bude dobro.

– Nikome na svetu ne želim da doživi da ga dete prati na operaciju tumora u metastazi – stežući ruku sinu priča Nenad. – Nisam tada osećao strah od smrti, već žal da ga ostavim samog u ovakvim uslovima i da ne vidim u kakvog će čoveka izrasti. Koliko me je samo puta spasao, izvukao iz depresije, pomogao mi da prebrodim najteži oporavak, od novca koji dobije za školu odvaja meni za lekove i analize… – zagrcnuo se Nenad. Pomešali su se u očevim rečima bol, ponos i neizmerna ljubav.

(Izvor: Novosti, novembar 2011)