Kao devojčica je obolela od tumora mozga koji joj je potpuno uništio vid. Umesto da se preda, rešila je da se bori

Dok su njene drugarice jurile simpatije i maštale o princu na belom konju, Nina Bektić-Marero morala je da se suoči s jezivom istinom. Sa samo 14 godina ova mlada žena dobila je tumor na mozgu, koji joj je iz dana u dan, tiho i podmuklo, uništavao vid.

– Za samo nekoliko nedelja prestala sam da vidim boje, oblike, šare… Sve se pretvorilo u gustu maglu kroz koju se ponekada nazirala pokoja silueta – priča Nina (24). – Iako sam znala kako izgledaju i stolica, i knjiga, i moj plišani meda, više nisam mogla da ih vidim. Nikada.

Iako su doktori ustanovili da je tumor dobroćudan, za Ninine oči nije bilo pomoći. Moždani likvor vršio je prevelik pritisak na očne nerve koji su počeli da atrofiraju. Zbog toga je na levo oko videla samo jedan odsto, a na desno pet.

– To sam jako teško podnela. Imala sam osećaj da sam izgubila tlo pod nogama – seća se ova mlada Beograđanka.

– Zatvorila sam se u sobu. Nikoga nisam želela pored sebe… Iako je mama Branka pokušavala da mi povrati snagu i volju, ja se nisam dala. Živela sam u svom svetu mraka i tuge, i tiho patila.

Ipak, posle devet meseci patnje sreća je pokucala i na njena vrata. Sasvim slučajno upoznala je lekarku koja je rešila da joj pomogne. Napisala je pismo čuvenom američkom doktoru Epstajnu, stručnjaku za vid, i zamolila ga da pomogne Nini. Za tri nedelje stigao je dugo očekivani odgovor.

– Dr Epstajn me je pozvao da dođem u Njujork da me operiše. Osećala sam kako mi noge klecaju od uzbuđenja. Na trenutak sam imala osećaj da je nada ponovo ušla u moj život – priča Nina. – Ali brzo sam se vratila u realnost. Na pitanje kako ću platiti avionsku kartu, nisam imala odgovor. Mama, baka Jagoda i ja živele smo same i nije bilo moguće da skupimo toliki novac. Bila sam očajna.

Međutim, ubrzo je dobila odgovor na svoje pitanje. Ninina učiteljica Danka Simić pokrenula je svoje kolege i učenike iz Osnovne škole „Marko Orešković“ iz Novog Beograda da joj pomognu. Svi su imali isti cilj – skupiti što više novca za Ninin odlazak u Ameriku.

– Radili su kao jedan i uspeli su. Nikada im to neću zaboraviti. Hvala im do neba!

S mamom je u jesen 1999. stigla u Njujork. Dr Epstajn ju je operisao. Vid joj se malo poboljšao.

– Prvi put posle 10 meseci siluete su počele da dobijaju boju, jasniji oblik… Imala sam osećaj da sam se ponovo rodila.

Nakon operacije bila je smeštena u hotelu u kome su stanovale porodice dece koju je lečio dr Epstajn. Nije želela da gubi vreme. Krenula je u školu za strance, stekla je mnogo drugara, ali Kostu, dečaka iz Grčke, nikada neće zaboraviti.

– Bili smo nerazdvojni, kao brat i sestra. Iako je bolovao od karcinoma, svakoga dana me je čekao ispred škole. Želeo je da, kada svi ozdravimo, odemo u Atinu, i tamo nastavimo školovanje.

Nažalost, Kosta je umro, ali je njegova porodica odlučila da ispuni poslednju želju svog sina.

– Zahvaljujući njima i američkom ambasadoru u Grčkoj, dobila sam stipendiju za privatnu Američku gimnaziju u Atini. Nastavila sam školovanje rešena da se i dalje borim – priča.

Gimnaziju je završila s najboljim ocenama, pa je kao sjajan učenik 2003. dobila stipendiju za američki fakultet „Barn koledž“ u Njujorku. Uspešno je završila studije političkih nauka, magistrirala i zaposlila se u Američkom ministarstvu za veterane. Tu se nije zaustavila. U Njujorku je 2004. osnovala „Vidap“, organizaciju koja je imala zadatak da olakša život osobama s invaliditetom. Naredne godine istu organizaciju osnovala je u Beogradu.

– Osobe s invaliditetom niko ne treba da žali, već da nam omogući da radimo ono što možemo i da budemo produktivni članovi ovog društva. Nažalost, nijedna opština u Beogradu za sada nije imala sluha za nas i mi još uvek nismo dobili prostor za našu organizaciju. Iskreno se nadam da će se to promeniti.

I za ljubav je Nina imala vremena. Supruga Hosea upoznala je u Njujorku sasvim slučajno, preko prijatelja. U početku su se samo družili, ali su ubrzo postali više od toga.

– Iako on nije osoba s invaliditetom, moj problem s vidom nikada nije predstavljao bilo kakvu prepreku za našu vezu. Zavoleo me je takvu kakva jesam, sa svim manama i vrlinama.

Ubrzo je Nina ostala u drugom stanju. Iako su je lekari upozoravali da bi joj trudnoća mogla pogoršati zdravstveno stanje, Nina nije želela da se odrekne majčinstva.

– Imala sam izuzetno tešku trudnoću. U prva tri meseca izgubila sam 25 kilograma, ali nisam želela da odustanem. Odlučila sam da se borim. U januaru ove godine rodila sam mog Stefana. On je zdrava i srećna beba, a ja sam najponosnija mama na svetu – priča smeškajući se.

Snagu i optimizam nije izgubila zahvaljujući majci, suprugu i prijateljima koji su bili uz nju kada joj je bilo najteže.

– Zamislite da sam odustala od borbe. Bila bih i dalje zatvorena među četiri zida i oplakivala bih svoju sudbinu. Ovako sam shvatila da život zaista mnogo vredi i da ga baš zato treba maksimalno iskoristiti. Nažalost, ljudi to uvide tek kada im se nešto desi.

(Izvor: Blic žena, 2010)