Željko i Svetlana sve su podredili uspehu svojih sinova, prvaka u svojim disciplinama, sviranju klasične harmonike i biklizmu

– Vratim se jednog dana sa pijace, i noću tresem od razmišljanja šta ću i kako ću sutra. Ujutru sve padne u vodu. Svanuo je novi dan. Moja deca su i dalje moji šampioni – kazuje uz osmeh Željko Marić, bivši komercijalista Jata koji čeka penziju.
Petar (18), njegov sin, evropski je i svetski šampion u sviranju klasične harmonike. Mlađi, Aleksa (17), juniorski je šampion Srbije u biciklizmu. Željko (62) i Svetlana (56), roditelji dvojice šampiona, kao i većina srpskih porodica, jedva sastavljaju kraj s krajem.
– Po jednu zlatnu medalju zaslužili smo i Svetlana i ja za sve mađioničarske trikove kojima smo svaki prvi u mesecu dočekali na „pozitivnoj nuli”. Za svaki jutarnji osmeh kojim smo deci poručili da je sve u redu i posle neprospavane noći. Otkad su moji momci stasali i počeli da se takmiče, ja kao da ne postojim. Šoping kojim bogati leče nervozu, za mene je misaona imenica – šaljivo govori Željko.
Da sinovi mogu sve nagrade da pretoče u dukate, Mariće redovna poskupljenja ne bi ni najmanje brinula. Ovako, osećaju ih. I te kako.
Petar, najmlađi osvajač svetskog kupa ikada u juniorskoj konkurenciji i osvajač evropskog kupa za seniore u klasičnoj harmonici, verovatno je poznatiji u inostranstvu nego u Srbiji. Cenjeniji svakako.
– Dok je tata radio i dok sam dobijao kakvu takvu stipendiju od države, bilo je lakše. Otkad je otišao u penziju, nije dobro. Kad imaš novca, onda i drugi problemi izgledaju manji – bio je iskren Petar.
Presipanje iz šupljeg u prazno i sastavljanje kraja s krajem, discipline u kojima su građani Srbije u poslednjih petnaestak godina bez sumnje postali svetski šampioni, nisu nepoznate ni Marićima.
Roditelji ne žele da kažu čega su se sve odrekli da bi deci pružili pristojne uslove, ali ne kriju da uz svako poskupljenje moraju da nauče još poneki ekonomsko-matematički trik. Zato i jesu šampioni, heroji. Svo četvoro.
Aleksa kao reprezentativac Srbije u biciklizmu na takmičenja putuje o trošku saveza. Nažalost, kaže da kada on i njegovi drugovi odu u inostranstvo najčešće samo gledaju sjajne izloge tamošnjih biciklističkih prodavnica.
– Ponekad prodam deo opreme koji mi nije potreban, a koji sam dobio, pa kupim u inostranstvu onaj koji mi je neophodan – objasnio je Aleksa kako doprinosi očuvanju porodične ekonomije.
I Svetlana ponekad sašije odelo, suknju, bluzu, pa proda. Nije sigurna da želi to da objavimo. Ipak, ako „mogu kriminalci da se hvale bogatstvom i slikaju pored bazena za tabloide, može i ona da se barem ne stidi svog rada”.
Željko je pre vremena, sa 35 godina staža, otišao u penziju da bi Petru kupili harmoniku. Novac od otprmenine ipak nije bio dovoljan za skupoceni instrument. Marići su podigli kredit koji i danas, posle dve godine vraćaju.
– Dve godine sam bio na birou, poslednju godinu ne primam platu. Istina, radim noću, ono što mi Srbi zovemo „poslom u sivoj zoni”. Kao i većina ljudi, snalazimo se – veli Željko.
Kako onda Marići uspevaju?
– I baba je tu – dobacuje Petar – Propali bismo da nije babe!
Baba „nije želela da smeta” dok smo razgovarali sa Marićima. Ušla je samo na trenutak, odmerila novinara i rekla: „Pazi sine, da lepo napišeš o mojima…”

M. H.
(2008)