Majka trinaestogodišnjeg dečaka koji boluje od cerebralne paralize oformila humanitarno društvo

“Kosila sam travu, a onda začuh Adama kako plače. Imao je četiri godine. Dok sam jurila ka kući, pomislila sam šta će biti za pet godina.”
Da je život Rože Cipo iz Bačke Topole uobičajen, u tom trenu bila bi joj samo jedna slika pred očima – njen jedinac zgodan dečkić, već fantazira o prvim simpatijama.
Ali Rožina sudbina nije tako laka. Adam boluje od cerebralne paralize, vidi svega 15 odsto na oba oka, ne govori, ne može sam da pomeri nijedan deo svoga tela, potpuno zavisi od drugih. I to se nikada neće promeniti. Plač je jedino što će Roža čuti od njega.
– Ljudi komentarišu kako je lep dečko, pa se naglas pitaju: „Kakav bi samo dasa bio?!“ Ja ne mogu da razmišljam o tome, pa poludela bih. Meni je data ovakva sudbina, moram da rešavam današnji, sutrašnji dan…
Tog popodneva, dok je njeno telo tresla kosilica jaka ko tri i po konja, pade joj na pamet ideja o udruženju koje bi se bavilo decom s posebnim potrebama. Želja joj je bila da pomogne drugima, ali i sebi. Više ne bi morala da bdi nad sinom 24 sata dnevno.

Pronašla je istomišljenike, njih desetoro ujedinjeni u istoj nameri brzo su stvorili humanitarno društvo „Bethesda“.
– Prvo smo kupili trošnu porodičnu kuću, a onda smo se bacili na rad. Bogu hvala, te smo dobili razne donacije. Mnogo smo truda i vremena uložili, ali smo podjednako želeli da istrajemo u nameri.
Tako je nastala jedina organizacija za osobe sa invaliditetom na celoj teritoriji opštine Bačka Topola. Roža je sekretar, vodi organizaciju na lokalnom nivou.
– Svakoga dana brinemo o 25 članova, sa njima smo svakoga dana od 7 do 15 časova. Nije nam važno koje je dete vere ili koje mu je boja kože, niti koju dijagnozu ima… Svakoga isto boli, to je mimo partije, religije, ma mimo svega – priča Roža (42).
U dnevnom boravku rade dve vaspitačice Anika Varmuža (28) i Melinda Pinter (28), a tu su i Margita Družek (52), medicinska sestra, i Kinga Jakuš (28), higijenska spremačica.
Pođosmo u obilazak. Zatekosmo ekipu okupljenu oko stola, zabavljali su se nekom društvenom igrom, al’ čim nas ugledaše, pokloniše nam pažnju. Pevali su, recitovali, pokazivali nam koreografiju… Svi sem Adama.
– On obožava svoje drugare iz „Bethesede“. Voli kad se peva, kad se ljudi smeju, kad mu se priča, a najviše uživa kad se mazi. Za njega je najvažniji fizički kontakt, a ovi ljudi ovde mu puno pažnje posvećuju.

Roža je od onih koji neprestano uče, od medicinske sestre napredovala je u profesorku mađarskog jezika. Dugo je živela u Novom Sadu, radila kao novinarka i uživala u srećnom braku.
– Ali s Adamovim rođenjem život mi se promenio za pet minuta. Sada sam u socijalnoj sferi, ali tome su prethodile korenite i teške odluke.
Bila je udata za Somalijca. Hteli su puno dece, čitav fudbalski tim…
– U petom mesecu trudnoće počela sam da krvarim. Ispostavilo se da se placenta delimično odlepila od materice. Plod je bio ugrožen. Imala sam 29 godina i to mi je bilo prvo dete. Zadržali su me u bolnici, ležala sam, gotovo sve vreme sam krvarila, ništa nije pomagalo. Na kraju se Adam rodio u sedmom mesecu ne zato što je hteo, već sam toliko da krvarila da su lekari morali hitno da me porode.
Šest godina Roža i Adam nisu bili kod kuće, ležali su po bolnicama, banjama…
– U početku čovek ne razmišlja, vode ga instinkti, hormoni, iz trena u tren menjalo se Adamovo stanje. Jako sam malo vremena imala da pričam s mužem, da zajedno prevaziđemo prvi šok. Imali smo izbora, ali ja nisam htela da napustim sina. Dok moj muž nije mogao da shvati kako dete koje nije sposobno za život može da preživi.
Tako se raspao jedanaestogodišnji brak. Roža je odlučila da kupi kuću u Bačkoj Topoli i da krene ispočetka.
– To je bio moj izbor, ne kajem se. Niko ne možete da preskoči svoju senku. Naravno, sve možemo da prebacimo na filozofsku liniju, da se pitamo da li smo mi krivi ili je sve to volja onoga odozgo. Ali suština je da nikada nećemo dobiti odgovore – priča. – Umorna jesam, ali čovek mora da prihvati svoj život i sebe. Tek onda možemo da budemo srećni.

(Izvor: Blic Žena, oktobar 2010)

Na fotografiji: Jovana, Aniel, Dženifer, Roža, Linda, Leontina i Adam u prvom redu