Othranili i iškolovali decu radom na pijaci

Više od trideset godina Stana i Milan Simić drže tezgu na Bajlonijevoj pijaci. Ona im porodicu hrani, kuću im je sagradila i školuje troje dece. Najstarija Biljana (23) završava menadžment na privatnom fakultetu u Beogradu. I obojica mlađih sinova, Milovan (21) i Marko (11), odlični su đaci. Cene to što im roditelji teško zarađuju za život.
– Samo je rudarski posao teži od ovog – kaže Stana. – Ne zna se šta je gore, leto ili zima. Od pet, šest izjutra smo ovde, a tek oko osam stižemo kući. Samo se srušimo u krevet. Biljana kuva, pegla, sprema, još stigne i da uči. Mora. Ništa osim ovog ne radimo, pa i nemamo drugih prihoda.
Još 1977. godine, kao dvadesetogodišnja devojka, Stana je došla iz Ljubovije u Beograd. Završila je srednju trgovačku. Od tada radi na „Skadarliji“, a živi u Krnjači. Šest godina kasnije udala se za Milana, školskog druga iz Ljubovije. Kada je došao u Beograd, Milan je radio u brodogradilištu, međutim, već duže vreme zajedno su na Bajloniju. Žive zajedno i rade zajedno. Mada, kaže Stana, ništa bez žena – ni posao, ni kuća.
– Dobra je Stana kao poslovni partner, ali voli da izigrava direktorku. Pa, dobro i jeste direktorka, priznajem joj – kaže Milan Simić. – Samo eto, nemamo vremena ni za šta drugo. Jedino pijacu vidimo. Mnogo mi je lakše bilo u brodogradilištu. Vikendom, kada se ljudi odmaraju, mi najviše posla imamo. Mora porez da se plati, trči se u nabavku, pa onda vazdan ovde cupka.
Stana dodaje da, samo ako si pošten i iskren, možeš da opstaneš u ovom poslu.
– Da mi nisu davali na veresiju, da nisam opravdala poverenje hiljdu puta, ne bi bilo ni tezge, ni kuće – priča Stana. – Nego, uzmeš robu na „kvantašu“, znaju te ljudi, veruju, pa platiš tek za 15 dana. Presipaš iz šupljeg u prazno. Uvek si dužan i ružan, ali živiš tako.
Tezga levo od česme, Simićeva, jedina ne menja vlasnika decenijama. Ostali pijačari ne izdrže dugo. Nije lako ni stajati po čitav dan, ali ni raditi sa ljudima.
– Ima svakakvih ljudi – priča Stana. – Hoće i da te pokradu i da se posvađaju. A, ponekad sam kao socijalni radnik, slušam tužne priče. Imam stalne mušterije, pa i one kojima dajem na veresiju. Plate kad dođe penzija.
Simići od početka prodaju samo južno voće i domaće jabuke. Banane, limun, kivi, grejpfrut… I posle čitavog dana, kad plate tezgu i ostale rashode, ostane im čisto oko 600 dinara. Sagradili su kuću u Krnjači, ali je nisu dovršili.
Muž i ja u jednoj sobi, dva sina spavaju u dnevnoj, a ćerka u svojoj – priča Stana. – Ona mora da uči. I mlađi Milovan hoće da studira na Saobraćajnom fakultetu. Podržavam ih i za to moramo da zaradimo. Kuća nam nije velika i ne žurimo još da je završavamo, grejemo se na jednu peć, ali zato ćemo za školu da skupimo. Neću da se muče ovako kao nas dvoje.
– Težak je posao na pijaci – pričaju Simići. – Leti prži, zimi se kosti lede, ali ima i lepih trenutaka. Svakakve se priče čuju, a kolege sa susednih tezgi zbijaju šale, pričaju, smeju se. Evo, komšija Novopazarac Peđa Džins stalno nas razveseli nekom dogodovštinom, a i njemu mučeniku pun tefter dužnika. Milan, kada ide kući, uvek njemu kaže da mu čuva ženu. I tezgu, ako trknem do toaleta, ali ne zna da radi sa kantarom. Ove nove digitalne mašine ja ne priznajem, to je samo za nepismene. Nema tačnije od ove moje stare.

Izvor: Večernje novosti
(2009)