Vid njenog sina može se poboljšati za 30 odsto ako ga operišu stručnjaci u Bostonu

Vesela Mitrović ima samo 33 godine i život joj, bez obzira na ime, nije nimalo veseo. Majka je šestogodišnjeg Miljana, slepog od rođenja, koji do sada još nije čestito ni progovorio, i veći deo života proveo je s mamom po bolnicama. Ne žali Vesela što je godine tako proživela, što nije više bila u svom Pukovcu kod Doljevca na jugu Srbije. Uradila bi sve samo kada bi mogla da pomogne sinu.

– Da s Miljanovim okicama nešto nije u redu saznala sam odmah posle porođaja. Ali doktori su mi rekli da kod beba nekad bude tako i da ne mogu odmah da fiksiraju pogled. To me je utešilo i iz porodilišta sam otišla kući misleći da će se stanje vremenom popraviti – počinje priču Vesela.

Imala je, kaže, normalnu trudnoću i porođaj i niko u njihovoj porodici nije imao sličan problem. A lekari jednostavno nisu znali da objasne zašto se to desilo baš Miljanu.

Stanje se nije popravljalo ni kada je napunio dva i po meseca. Vesela Miljana opet vodi kod lekara.

– Čim sam čula da moramo za Beograd, shvatila sam da stvari stoje zaista loše. Samo sam se nemoćno spustila na stolicu. U Nišu imamo dobrih lekara i kada oni kažu da neko mora za Beograd, to je automatski znak da je situacija alarmantna.

Loše prognoze potvrdio je i njihov kućni prijatelj, očni lekar Vojne bolnice u Nišu. On je rekao da će Miljan, ukoliko se vidni nerv ne bude razvijao, ostati slep. Isto su čuli i od lekara u Beogradu, koji su po preporuci niških kolega pregledali malog Miljana.

– Tri dana ništa u usta nisam stavila. Dani i noći prolazili su mi u suzama. Mislila sam da ne postoji više nijedan dan preda mnom i da neću moći da preživim to što me snašlo. Molila sam boga da mi da snage da se izborim i da se nađem svom detetu – kaže ne uspevajući da zadrži suze.

Vesela i njen suprug Miroslav nisu gubili nadu i nastavili su da vode svoje dete na kontrole. Stanje se popravljalo i vidni nerv koji je ranije bio jedva primetan polako je počeo da se razvija. Pre nešto više od godinu i po dana lekari su im rekli da je nerv dovoljno razvijen da može da se operiše. Ali operacija ne može da se izvede u Srbiji, već samo na Očnoj klinici u Bostonu u Sjedinjenim Američkim Državama. Miljanovu dokumentaciju roditelji su poslali u Boston, odakle je stigao odgovor da bi operacija mogla da mu omogući da vidi od 20 do 30 odsto.

Da bi prikupio bar deo sume od 100.000 dolara, koliko operacija košta, Miroslav se prijavio za učešće u emisiji TV Pinka „Plesom do snova“.

– On koji u životu nije plesao prijavio se da bi pomogao sinu. Plesao je s Nedom Ukraden i zahvaljujući učešću u toj emisiji i pomoći dobrih ljudi koji su novac uplaćivali i kasnije skupili smo pola para. Međutim, fali nam još 50.000 dolara – priča Vesela.

Kada bi video, nada se, lakše bi mu se pomoglo i da progovori. U međuvremenu Vesela s Miljanom povremeno dolazi u Stacionar za govornu patologiju u Lipovici pored Beograda, gde ih stručnjaci uče kako da kod kuće komuniciraju s njim. I tu, kaže, ima pomaka.

– Ranije je bilo kao da zidu govorite. Nije razumeo ništa. Sada mu kažem „dođi“, on dođe, „daj mi ruku“, i on da. Još ne govori, ali mrmlja nešto što liči na reči.

Miljan ni na trenutak ne sme da ostane sam, jer uvek postoji opasnost da se povredi. U stacionaru, gde smo razgovarali s Veselom, ona se od njega ne odvaja ni na tren.

– Evo vidite kako je ovde lepo dvorište. Ali moj Miljan to ne zna. On ga nije video, kao što ništa drugo u životu nije video. Deca tu izađu i uživaju, a moj Miljan ne može sam. Ako ga ja ne izvedem da prošeta, neće ni prošetati.

Kod kuće joj, osim muža, pomažu i ćerka Miljana, đak prvak, svekrva Kamenka i svekar Živadin. Kaže, najžalije joj je ćerke, koja je, iako mala, svesna da njen brat možda nikada neće videti. Kada Vesela ode u kuhinju da nešto uradi, a Miljana ostane s bratom, sve vreme sedi pored njega i gleda ga neprestano. A majci zna da kaže, „ništa više nećemo da gledamo, samo u batu. Ni televizor nećemo da gledamo, ni ja neću da se igram. Samo ćemo batu da gledamo“.

Šest godina Miljanovi roditelji žive u tuzi.

– To kao da i nije život. Samo tuga i suze. Svakog dana. Ne znam kako mi dani prolaze i da li je ijedan bio a da nisam plakala. Jedem samo koliko da preživim, evo na šta sam spala, a nisam uvek bila tako mršava – priča Vesela, i priseća se kako je, kada je bila u poodmakloj trudnoći, jednoj starijoj komšinici koja je slabo videla stavljala kapi u oči.

– Ona je bila stara, ali trudila se da još nešto vidi. A moj sin nikada ništa nije video. Zašto to meni da se desi – pita se.

Najteže joj je, kaže, kada slave Miljanov rođendan. Uvek mu napravi najlepšu tortu, opisuje mu je, priča o njoj… Dok su gosti još u kući nekako se trudi da bude vesela, ali kada odu, svaki rođendan i svaku tortu otplače.

Ipak, kaže, nikada, dok imalo snage ima i dok može na nogama da stoji, neće prestati da se bori za svoje dete.

– Nada nas još nije izneverila. Nastavićemo da se borimo i učinićemo sve što možemo da mu pomognemo.

(Izvor: Blic žena 2010)