Samohrana majka bez posla i stana nije se predala: sačuvala je ljubav i osmeh na licu kad joj je bilo najteže

Vesna Popisailović sa tek rođenom ćerkom Nevenom našla se 1995. godine na ulici – muž je prodao stan, ona nije imala kod koga da ode. Razveli su se, i dogovorili da joj daje onoliko novca koliko bude mogao, kad bude mogao… Od toga, međutim, nije bilo ništa – nikad nije dobila ni dinara.
– Već trinaest godina živim od danas do sutra, kao podstanar tamo gde su voljni da Nevenu i mene „prime na stan” za pomoć domaćinima i rad u kući, ili gde je već potrebno. Novca za stanarinu nemam. Selile smo se od Zemuna do Vojlovice, od Pančeva do Grocke. Negde smo ostajale kratko, na drugim mestima malo duže – kaže.
Nezaposlena je. Otkaz na mestu čistačice dobila je krajem 2006. godine. Vesna je jedan od takozvanih „gubitnika tranzicije“: novi vlasnik posao je ponudio samo ženama mlađim od 35 godina. Nikakve povlastice kao samohrana majka nije dobila. Šta briga gazdu za sudbinu žene i njene tad jedanaestogodišnje ćerke?
Do maja je primala 10.000 dinara mesečno od Nacionalne službe za zapošljavanje. A sada?
– Nadam se da ću posle toliko godina dobiti alimentaciju od muža. Presudu sam dobila, ali je na sudu moj bivši muž slagao da radi za „Gradsku čistoću”. Otkrili smo, ipak, da radi u „Našoj ideji” koju „Čistoća” unajmljuje. Sećam se reči koje je svojevremeno izgovorio: „Od mene nećeš videti ni žutu banku”. Nadam se da neće biti tako. Meni ne treba, njegovoj ćerki da – kazuje Vesna.
Nevena je oca videla dva puta. Prvi put nije ni znala da joj je to roditelj. Drugi put je saznala kad je prošao pored nje. Ne, nije joj to on rekao, niti joj se obratio. Majka je. Ko bi drugi.
– Bivši muž uopšte ne želi da se viđa sa ćerkom. To je, doduše, obostrano. Nevena me je kao mala pitala za tatu. Još tada sam joj neke stvari objasnila, a druge ostavila da sačekaju dok poraste. Prošle godine smo se ćerka i ja mimoišle sa Vojislavom. Prošao je pored nas kao pored turskog groblja. Tada sam Neveni rekla: „Okreni se, ovo je tvoj tata”. Bio je već desetak metara udaljen. Odgovorila je: „Ne interesuje me!” – prepričava Vesna, bez gorčine i jeda.
Danas ona i Nevena žive u stanu jedne nepokretne bake. Vesna joj pomaže, a troškove stanovanja dele na pola.
– U toku dana nekoliko sati volontiram u Udruženju samohranih roditelja. Uveče spremim hranu, najčešće za dva-tri dana. Posao tražim „na sve strane”. Svuda traže mlađe, ali pronaći ću ja već nešto. U Beogradu nemam nikoga, ali uvek i svuda imam moju Nevenu. I ona ima mene… – kaže Vesna.

M. H.
(2008)