Aleksandra Zarić, učenica škole za gluve i nagluve, i pored nemaštine je odličan đak i osvaja medalje na takmičenjima iz srpskog jezika

Nemaština, izbeglištvo i stres nisu sprečili Aleksandru Zarić, učenicu osmog razreda beogradske škole za gluvu i nagluvu decu „Stefan Dečanski“, da bude odličan đak i da učestvuje na brojnim takmičenjima, na kojima osvaja medalje. Porodica Zarić, koja je posle bombardovanja izbegla sa Kosova i Metohije iz mesta Istok, već nekoliko godina je smeštena u izbegličkom kampu „Ada“ u Beogradu, gde, kako pričaju, jedva preživljavaju i snalaze se kako znaju i umeju.
Otac Ranko kaže da je njegova Aleksandra rođena kao normalno dete, ali da je, kako su lekari rekli, od stresa koji je kao trogodišnja devojčica doživela zbog bombardovanja ogluvela.
– Imala je samo tri godine kada smo izbegli, prvo u Kraljevo. Pobegli smo od bombi koje su stalno padale u Istoku. Lekari su nas po bolnicama vukli godinu dana jer nisu znali šta je našem detetu. Konačno su doktori na Institutu za majku i dete u Beogradu otkrili da je našoj Sandri oštećen sluh na oba uva preko 80 odsto. Ona sada nosi slušni aparat i može da govori i, ako bog da, upisaće se u srednju školu kao ostala deca – priča nam Ranko.
– Aleksandra je najmlađe od sedmoro dece u porodici Zarić, i svi zajedno sa bakom Bosom i petogodišnjim sestrićem Stefanom žive u dve sobice u beogradskom izbegličkom kampu „Ada“ sa još 33 porodice koje su izbegle sa Kosova i Metohije. Otac Ranko više od 20 godina radio je u preduzeću „Auto prevoznik“ i sada prima minimalac od 10.600 dinara. Ranko, kad god mu se ukaže prilika radi, ali uspe tek da uzme još neku nadnicu. Majka Milica zbog bolesti ne može da radi.
Aleksandra stidljivo progovara da voli školu, sve predmete, i da bi joj najdraže bilo da dobije kompjuter „jer se bratovljev pokvario“. Ipak, nada se da će dobiti i kuću, svoj dom, kako bi njena porodica živela kao i ostali ljudi.
– Volim da učim, i volim da idem na takmičenja. Kad imamo slobodnog vremena, čitam knjige. U školi sam preko nedelje jer tamo imamo i smeštaj, spavamo i jedemo, a kući dolazim samo za vikende. Volim da se nekad prošetam sa drugaricama. Idemo na Adu jer nam je tu blizu. Moja razredna Valerija kaže da ću, ako vredno učim i radim, i fakultet upisati, a ako ga završim, moći da nađem dobar posao – poverila nam se tiha i skromna Aleksandra.

Svi je hvale
Aleksandrina majka Milica, koja je šećerni bolesnik, za svoju ćerku ističe da je u školi svi hvale.
– Vredna je, voli da uči, ali šta da radimo kad ne možemo da joj pružimo više. Sve nam je ostalo na Kosovu. Tamo su nam sve uzurpirali, a ovde hoće i struju da nam isključe. Da mi je da se deca samo snađu, pa posle za mene nije važno. Godinu dana dobijali novac od tuđe nege i pomoći, ali sada više ne – kroz suze nam je rekla majka Milica i dodala da joj je najvažnije na svetu da njena Sandra bude dobro.

Izvor: Kurir
(2009)