Kad spasiš nekome život izvršavajući ono što je tvoj zadatak, ne osećaš se kao da si uradio nešto neobično, kaže plemeniti vatrogasac

Vatrogasac Dejan Bukarica hrabrim je gestom, i rizikujući sopstveni život, spasio dvadesetosmogodišnu majku dvoje dece iz beogradskog prigradskog naselja Vrčin. Slađana T. skočila je u trideset metara dubok bunar da – pretpostavlja se, zbog nesrećne ljubavi – skrati sebi život. Nekoliko dana ranije Slađana je pokušala i da se otruje lekovima, pa je zadatak Bukarice time bio teži – da se spusti u bunar i izvuče mladu ženu koja, verovatno, ne želi da bude spasena. U takvim situacijama moguće je da žrtva pruži otpor, ili da čak povredi spasioca.
Njegov opis ovog dramatičnog događaja je smiren, kao da ne govori o podvigu:
– Sa mnom je bio kolega koji je manje iskusan, pa nisam ni razmišljao ko treba da siđe. Žena se čula iz dubine, pa sam žurio. Istina, nije mi bilo svejedno, zapravo, bilo mi je pomalo neobično da se spuštam jer se stalno penjemo – smeši se.
– Kad spasiš nekome život izvršavajući ono što je tvoj zadatak, ne osećaš se kao da si uradio nešto neobično. Ali kad je ishod suprotan, nije tako – kad ne uspeš da spasiš nekog, svaki put je osećaj snažan i grozan. Posebno kada je taj neko mlad, kad je, recimo, reč o saobraćajnim nesrećama u kojima mladi najčešće gube život – kaže.
Kad je sve bilo gotovo, saznao je da je Slađana prilkom skoka slomila obe noge. Prilikom spasavanja, međutim, činilo mu se da nema ni ogrebotinu.
– To je bilo pravo čudo. Mi smo brzo stigli, odmah posle policije, ali opet… skočila u trideset metara! Na sreću, nije se opirala kada sam je prihvatio da bi nas zajedno iyvukli – kaže Bukarica.
Naglašava da zasluge nema samo on, već sve njegove kolege koje su bile na licu mesta:
– Bez njih ne bismo uspeli da izađemo iz bunara.
Moli da ih sve pomenemo, vatrogasce Predraga Jankovića, Bojana Jagodića, Zorana Golubovića, Momira Vujanovića i Darka Jadranina. Iako je Bukarica sada unapređen, nagrađen i premešten u stanicu u Zemunu, sa kolegama sa Voždovca je radio najduže u svom desetogodišnjem stažu i mnoge bitke preživeo je s njima:
– Znate, nije to baš kao u Americi da nas zovu da skidamo mačku sa krova i za svaku sitnicu… Možda i zato što smo se navikli na ratove i ljudska stradanja, ali mi provodimo dosta vremena zajedno i upućeni smo jedni na druge u tim trenucima kada se rizikuje.
Premda građani ne zovu zbog mačke, Bukarica kaže da bi više voleo takve situacije nego da se deca penju po krovovima.
– Ali, nije da nema i kod nas svakakvih situacija. Kad neko peče kestenje pa se dimi, a komšije se uplaše. Ili, devojkama ponekad izgori vosak za depilaciju, pa kad susedi reaguju, one se prave da to nije iz njihovog stana… Dešava se i da domaćica zaboravi ručak na šporetu, a pre nego što primeti komšije okrenu naš broj. Među sobom takve intervencije zovemo „Šerpa“ – smeje se.
U maloj stanici sa dve posade, kakva je zemunska, koja pokriva veliki deo grada, može da se desi prođu i tri smene a da Bukarica sa kolegama nema ni jednu intervenciju, ali i da u jednoj dvanaestočasovnoj smeni budu tri-četiri uzbune. U međuvremenu, vatrogasci zajedno kuvaju, igraju društvene igre ili gledaju televiziju u sali opremljenoj za druženje, vežbaju u improvizovanoj teretani, igraju košarku, tenis ili fudbal na poligonu – praktično, žive zajedno. Neki se odmaraju u krevetima smeštenim blizu šipke niz koju se munjevito spuštaju kada čuju zvono za uzbunu…
Baš kao i u vojsci, svakog se dana se proverava oprema i pažljivo održava alat. Timski igrač, Bukarica objašnjava da jedan kamion nosi vodu, dok drugi prevozi vatrogasce, komandira i opremu.
– Bez oba kamiona – ništa. Ali, nemojmo zaboraviti i naše šofere, jer i bez njih ništa ne možemo. Oni su, između ostalog, obučeni kako da nam puste vodu. Samo zajednički, postižemo cilj.
Dejan se opredelio za ovaj poziv jer je od najranijeg detinjstva slušao dedu, pa ujaka kako s ponosom pričaju o tom zanimanju. Kaže da se većina njegovih kolega zaljubila u ovaj posao u detinjstvu posmatrajući nekog od najbližih u vatrogasnoj uniformi.
– Za nas je najvažnije iskustvo, jer teorija, ipak, nije isto što i praksa. Ma kako mi sada razgovarali, crn je to posao. Koliko god da smo zaštićeni, mnogi od nas obole jer udišu štetne materije. Mnogi nastradaju… A uz to se stalno srećemo sa ljudskim nesrećama, gledaš ljude kako im u jednom danu nestaje sve što su imali u životu. A opet, najvažnije je da je čovek živ. U poređenju sa spasenim životom, materijalne stvari su nebitne – kaže Dejan Bukarica.
Vatrogasci, kao i policajci, imaju beneficiran radni staž. U Beogradu ihima oko 800, ali ih, smejući se kaže Bukarica, za razliku od policije svi vole.
– To je velika prednost ovog posla. Jedna stvar je kod nas kao u Holivudu – čak i tamo gde ne vole policajca i gde on ne sme da ide, vatrogasci su dobrodošli – ponosan je Dejan koji, jednostavno, ne zna koliko je života osim Slađaninog spasio.

Dragana Perić
(2008)