Lepša strana života

Četrnaestogodišnja devojčica rođena bez ruku posvetila se slikarstvu i postiže velike uspehe na izložbama u svetu
Rođena bez gornjih ekstremiteta Dejana Bačko je prvih pet godina svog života provela u jednom od domova za decu sa posebnim potrebama. Njeni roditelji su shvatili da joj tamo nije bilo mesto, iako im je bilo savetovano da će zbog svoje različitosti bolje napredovati ako se druži sa drugom decom koja se „razlikuju“. No, Dejanina različitost nije bila u njenim fizičkim nedostacima nego u duhovnoj snazi i veoma jakoj volji za životom. Od tih ružnih trenutaka u domu, kojih Dejana i njeni roditelji više ne žele da se sećaju, do danas, ova devojčica je od neprilagođenog deteta koje nisu želeli da prime u vrtić postala najbolji đak, omiljena drugarica i najmlađi član Međunarodnog udruženja umetnika koji slikaju ustima i nogama.
Po povratku kući, tada petogodišnja devojčica iz Bačke Palanke veoma je brzo savladala sve kućne poslove. Spremala je svoj krevet, prala zube, odevala se, čak čistila grašak i pomagala u drugim kuhinjskim poslovima. Činila je mnoge stvari nogama koje njeni vršnjaci tada nisu umeli rukama. Zbog nepohađanja obavezne predškolske nastave, kasnila je sa školskim obavezama godinu dana, ali je svojom radoznalošću i upornošću brzo nadoknadila sve zaostatke. Štaviše, njena učiteljica Branka Radovanović kazala je da Dejanu nikada nije štedela školskih zadataka jer je devojčica od prvih dana pokazala da je potpuno ravnopravna u odnosu na svoje vršnjake.
– Koleginice me pitaju da li mi je teško da je tretiram ravnopravno, ali ne znaju da čovek uz njenu energiju zaboravlja da ona nema ruke – kaže učiteljica.
Drugarima iz škole bilo je dovoljno pet minuta prvog dana da je posmatraju kako crta i piše na tabli pa da zadovolje dečju radoznalost. Kod kuće su, potom, krišom pokušavali isto. A onda su vrlo brzo prihvatili da njihova drugarica jednako lepo seče makazicama, lepi papir na blok, omotava flašice vunom… Njeni drugari brzo su se navikli da joj pomognu u retkim situacijama koje ne može sama da savlada. Da joj, recimo, ponekad vežu pertle. Sada su potpuno ravnopravni u svemu, osim u slikanju. Levi stopalom Deajana je pokazala izuzetan talenat za ovu umetnost.
– Drugari su me lepo prihvatili još od prvih dana u školi. Lepo nam je zajedno, ali posle osmog razreda ćemo se razići. Ja se nadam da ću upisati srednju umetničku školu – kaže devojčica-slikarka.
Vrlo brzo, Dejana je počela da slika razglednice koje prodaje, učlanila se u Međunarodno udruženje umetnika koji slikaju nogama i ustima, a onda je od ovog udruženja dobila stipendiju kojom danas plaća privatne časove slikanja kod akademskih slikara Zlatka Tešana, Igora Cvejanovića, Viktora Zupka i Josipa Klera. Njen talenat oduševio je mnogo starije kolege i novinare koji su pisali o njoj svuda gde je izlagala i dobila mnoge nagrade – u Mađarskoj, Bosni, Republici Srpskoj, Hrvatskoj… Istina, u Srbiji ogranak ovog udruženja ne postoji, pa je stipendiju dobila od Hrvatskog USUN-a. Iako nikada nije bila pozvana da izlaže svoje radove bilo gde u Srbiji, ona ih prodaje u jednoj galeriji u Bačkoj Palanci gde su izloženi sa radovima njenih profesora i još nekoliko umetnika. Prostor je zakupila porodica, a nekoliko humanih ljudi pomoglo je opremanje galerije „Arsipa“, nazvanoj po grčkoj boginji koja je nogama pravila čuda. Krajem septembra putuje u Ljubljanu, gde će njeni radovi biti izloženi pored radova kolega starijih nekoliko decenija.
– Nemam tremu – kaže Dejana pred put u Sloveniju. – Većinu tih slikara poznajem i oni me veoma vole. Najmlađa sam tamo, ali mislim da umem lepo da slikam. Trudim se i veoma volim to što radim…
U porodici Bačko kažu da je najčešća rečenica koju su od Dejane slušali bila: „Vidiš da i ja to umem!“ Dugo je osim sa roditeljima i mlađim bratom, živela u kući sa dekom, bakom, tetkom i njenom porodicom. Da bi je zaštitili, njeni roditelji su želeli stan „koji joj niko ne bi mogao oduzeti i naterati je da se vrati u dom“. Od Fonda solidarnosti 2004. godine dobili su jednosoban stan na korišćenje.
– Kad smo se preselili u novi stan, ispunila mi se želja. Tata mi je napravio stolicu za kuhinju. Na toj stolici mogu mnogo lakše da kuvam i pomažem u kuhinji, pa sam od tada naučila dosta toga – ponosna je Dejana.
Porodica Bačko pokušavala je da se s ponosom izbori za bolji život svog deteta. Pokazivali su joj slike dece slične njoj i stalno joj objašnjavali zašto ne treba da se oseća manje vrednom, ali njen optimizam i hrabrost često su ih dovodili u bezizlazne situacije. Sa desetak godina poželela je da se prijavi na audiciju za male manekene. Kada su pokušali da joj objasne zašto je njene razlike ograničavaju za tu vrstu zabave, ona je kazala: „Zašto da ne? Pa, i ja umem da hodam!“ U pelerini, posebno sašivenoj za tu priliku dobila je najveći aplauz publike, koji je usrećio nju koliko i njene roditelje.
Od prvih dana po povratku kući iz doma imala je obožavatelje koji su se divili njenoj dečjoj energiji i hrabrosti. Jedan od njih, stariji gospodin iz Engleske, čitao je o devojčci koja slika nogama i odlučio je da je poseti. Susreti su postali redovni do njegove smrti, a devojčica u znak prijateljstva i dalje nosi nadimak koji joj je ovaj gospodin dao po britanskoj princezi Dajani.
Iako se u razgovoru sa Dejanom doista čini da joj nikakva pomoć nije potrebna i svi fizički nedostaci postaju beznačajni, njeni roditelji su, na žalost, razočarani odnosom koji država ima prema Dejani i još tri osobe u Srbiji sa problemima sličnim njenim. Oni, naime, nikada nisu dobili pomoć i negu za svoju devojčicu, a u brizi o Dejani sistem socijalne zaštite nijedno im od mnogih teških odricanja nije olakšao.
– Zakon je takav da Dejana nema pravo na tuđu negu -objašnjava mama, Sandra Bačko. – Kažu nam da je ona samo devedeset odsto invalid, jer ima obe noge. Zbog toga ću se suditi dok god ne obezbedim sigurnost svom detetu. Mislim da je sramota da država nije u stanju da odobri tih petnaest hiljada dinara za devojčicu koja Srbiju svojim radovima predstavlja u svetu. Osim toga, u zemlji je, koliko znam, samo još troje ljudi poput Dejane. Za državu je to mala, a za nas veoma velika stvar.
Ova čudesna devojčica, ipak, ni jednim gestom niti ijednom rečju ne pokazuje da su je dela loših ljudi ikada dotakla. Čini se da je svaki pokušaj diskriminacije za nju bio samo podsticaj. Sudeći po njenom smehu, kao da ih nikada nije ni bilo.
Dejani se možete diviti kao izvrsnoj mladoj slikarki, ali i kao pametnoj i lepo vaspitanoj devojčici sa mnogo interesovanja. Jedan od njenih hobija je i skupljanje svih tekstova koji su o njoj napisani, ali u skladu sa svojom prirodom, ona ne voli patetične redove. Zato, ni ovi redovi ne služe da izazovu sažaljenje, već divljenje retko velikoj upornosti, i da budu motivacija svima koji nisu u stanju da vide vedriju i lepšu stranu života.

Dragana Perić
(2008)