Titelčanka već sedam godina svojim starim “fićom” prevozi starije i bolesne sugrađane do bolnice, groblja, apoteke ili opštinskih šaltera

Malo je onih u Titelu koji nisu čuli za Dobrilu Mitrović. I to samo reči hvale. Ova šezdesetdvogodišnja žena nekada je radila kao trgovac, a sada je penzioner. Iako sa veoma skromnim primanjima Dobrila je pre sedam godina, nakon što joj se muž razboleo, odlučila da preuzme njegov posao – da besplatno taksira. Od tada, redovno prevozi svojim 32 godine starim “fićom” starije i bolesne. Svuda gde treba: do Doma zdravlja, na groblje, do opštinskih ili poštanskih šaltera, apoteke… I u svako doba. Dešavalo se, kaže Dobrila, da ustane u sitne sate, posle ponoći kako bi nekog od komšija prevezla do bolnice. Jer nemaju nikog drugog.

“Fića” je, međutim, jedva prošao ovogodišnju registraciju i skoro da više nije u voznom stanju, pa se Dobrila nada da će uz pomoć sugrađana ili humanih ljudi uspeti da sakupi novac za neki malo bolji auto:

– Ne tražim novi auto, samo neki polovan “jugo” ili “zastavu”, šta god… neka je samo u voznom stanju. Kako bih i dalje mogla da prevozim ljude kada nemaju drugi izbor.

Svoje usluge, tvrdi, ne naplaćuje – nikada još nikome nije tražila da joj plati za vožnju. Ali priznaje da joj se sugrađani ipak oduže. Kako ko može, novcem, hranom, pićem ili kafom…

Dobrila volontira i u titelskom Centru za socijalni rad i Crvenom krstu. Kaže, voli to da radi. Završila je i obuku za pružanje prve pomoći pa svojim “mušterijama”, kojih je trenutno oko petnaestak, uglavnom starijih osoba, osim što kupi lek u apoteci, izmeri i pritisak, puls, temperaturu…

Dobro je znaju i u lokalnom Domu zdravlja. Nazivaju je svojim sanitetom.

– Kad pozovemo Dom zdravlja, desi se da ne mogu odmah da pošalju sanitetsko vozilo. Pitaju: “Je l’ možete da se snađete i sami da dođete? Ili zovite Dobrilu…“ pričaju meštani i Dobriline komšije.

Dešavalo se, kažu, da “fića” zbog neispravnosti ili starosti stane, ali oni koje Dobrila vozi ipak nekako uvek stignu gde treba, naročito do Doma zdravlja.

Marija i Paja Gazafi redovno je zovu da im pomogne. Kako su oboje bolesni i stari, osim što ih odveze do bolnice, Dobila za njih kupuje lekove, ponekad im i skuva ručak, ode umesto njih u prodavnicu ili na pijacu.

– Pet godina sam skoro nepokretna. Posle preloma kičme hodam pomoću štaka. Dobrila me je nebrojano puta vozila do Doma zdravlja, u sred noći ako treba. I nikada mi nije tražila novac. Desilo nam se da otkažu kočnice, pa da me posle maltene nosi do bolnice. Da nije nje ne znam da li bih bila živa sada. Suprug i ja imamo dve ćerke, ali one nisu u Titelu i dok dođu do nas mi bismo umrli. A Dobrila je uvek tu – priča za „Moj heroj“ Marija Gazafi.

Dobrila kaže da se za gorivo snalazi. Napuni rezervoar kada primi penziju, pa posle kad ima para. Nije, kaže, razgovarala sa opštinskim činovnicima da joj pomognu oko kupovine novog auta, ali nada se da će svi koji mogu pomoći. Obećali su joj iz Crvenog krsta Srbije, ali još nije dobila odgovor.

– Razumem ja da nema novca, pa zato i ne tražim od opštine…

Njeni korisnici su svi. I Srbi, i Hrvati, Slovaci, Mađari… Uglavnom stariji, ali desilo joj se da vozi i trudnicu na porođaj.

Radojka Kumović je Dobrilina komšinica. Zajedno su radile.

– Dobrila je uvek bila humana i pozitivna, pomagala je kome je mogla. I ona i njen pokojni suprug. Mogu da je zovem u svako doba dana i noći. Uvek nam je izlazila u susret i vozila nas gde treba. I pozajmljivala novac, ranije kad je imala – kaže Radojka.

Dobrila kaže da je od supruga naučila zanat – kako da bude “besplatni taksista”. I da će to raditi dok god može, i dok je služi “fića”, iako je i sama bolesna – operisana je nekoliko puta.

– Nemam ja veliku penziju, jedva da preživim, ali ovo mi predstavlja zadovoljstvo. Najsrećnija sam kada nekome pomognem i on mi kaže: „Da si živa i zdrava, Dobrila. Neka bog čuva i tebe i tvoju decu“. Nema para koje to mogu zameniti – kaže ona.

A komšije, sada u brizi da Dobrilin “fića” neće još dugo moći da ih služi, traže pomoć. Kupili bi oni sami nekog polovnog “juga” samo kad bi mogli. Ali penzije su im ipak premale za to, pa apeluju, ako ima još humanih i dobrih ljudi poput Dobrile, da im pomognu da nabave kakav bilo auto. Jer ko će ih, inače, voziti do Doma zdravlja?

Petrica Đaković

(2008)