„Želja da istovremeno budem sa familijom i prijateljima i da svojoj zemlji pružim ono što sam naučio po stranim laboratorijama bila je veća i od direktorskih fotelja i od visokih plata i svetske slave. Rekao sam svom direktoru: Idem u Srbiju, jer ako ne probam živ nisam. Razumeo je“

„Ovo je bio moj san. I zato sam prezadovoljan“, govori Dr Miodrag Stojković o svojoj Specijalnoj bolnici za lečenje steriliteta u Leskovcu. Najbolji živi srpski naučnik živi na liniji: Valensija -Leskovac. U Valensiji, na čuvenom Institutu „Princ Felipe“ Stojković je zamenik direktora Centra za istraživanje i bavi se onim, u čemu je verovatno najbolji na svetu, matičnim ćelijama. Pri tom, urednik je američkog naučnom časopisa „Stem cells“ i redovni profesor humane genetike na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu. Ipak, sve više i sve duže je u Leskovcu. „Sada sam već više od dve nedelje mesečno u Leskovcu. A nadam se uskoro ću provoditi još više vremena ovde“. Priznaje, da mu bolnica koju je otvorio u svom rodnom gradu najviše zaokuplja pažnju.
U kartoteci Specijalne bolnice koji je naš priznati naučnik otvorio sa suprugom Petrom za prvih godinu dana ima 1530 parova. Prvi tretmani urađeni su avgusta 2008. godine, prva beba rođena je aprila 2009. godine. „Samo u junu mesecu imali smo procenat uspešnosti od odličnih 48 odsto. Ukupno, za ovih godinu dana 200 parova je prošlo kompletan tretman i procenat uspešnosti je 40 odsto. U sledećoj godini očekujemo još bolje rezultate“, kaže Dr Stojković.
Put Miodraga Stojkovića do onoga što je danas nešto je što bi trebalo da se nazove srpskim snom. Hteo je da studira medicinu; ali nije primljen na Medicinski fakultet u Novom Sadu što je bilo prilično razočarenje za njegove roditelje. Na predlog oca odlučuje da pokuša da upiše Veterinarski fakultet u Beogradu – i uspeva; bio je jedan od najboljih studenata, diplomirao je za nešto više od pet godina. I potom se zaposlio u Institutu za istraživanje lekova „Zdravlje“ u Leskovcu. Ali, 1991. godina u Srbiji nije bila idealna ne samo za stručno napredovanje već ni za normalan život. „Beskorisnost i siromaštvo su me naterali da razmišljam o odlasku iz zemlje“.
Otišao je prvo u Hamburg, gde je dve i po godine radio kao medicinski tehničar a onda se preselio na jednu privatnu kliniku u Minhen. Tu je takođe negovao bolesnike. Međutim, redovno je odlazio do Veterinarskog fakulteta gde je tražeći oglase za posao našao oglas za doktorante za molekularnu biotehnologiju, genetiku i embriologiju. „Profesor Bren me je prvo pitao da li sam Srbin ili Hrvat. Sledio sam se od straha, bila je 1993. godina, plašio sam se da bih ako kažem da sam Srbin mogao da izgubim šansu. Ali, proradilo je nešto u meni, isprsio sam se i rekao da sam Srbin. Na kraju sam primljen na probni rad u laboratoriju. Posle šest meseci za vreme kojih sam radio tri posla: na klinici, u laboratoriji i kao vozač vikendom, dobio sam stipendiju za doktorske studije“.
Usledio je doktorat, zaposlenje na univerzitetu i posle šest godina selidba u Englesku, na univerzitet u Njukaslu gde je dobio profesuru na tamošnjem Medicinskom fakultetu. Zaslužio ju je to time što je uspeo da dobije i u potpunosti okarakteriše novu liniju ljudskih embrionalnih matičnih ćelija, što su britanski naučnici pet godina bezuspešno pokušavali. „Uradio je to jedan Srbin. Tada sam ponosno isticao svoju nacionalnost i od novinara sam zahtevao da to nikako ne izostave u svojim tesktovima“.
U avgustu 2004. dobija dozvolu Vlade Velike Britanije da prvi u Evropi i uopšte u zapadnom svetu počne sa dobijanjem ljudskih embrionalnih matičnih ćelija iz tzv. kloniranih embriona. Iste godine proglašen je za jednog od 12 najperspektivnijih naučnika u svetu. Sa takvim renomeom dobio je ponudu Instituta Princ Filip“ u Valensiji; gde je postigao odlične rezultate. Ali proradio je Leskovčanin i Srbin u njemu.
„Želja da istovremeno budem sa familijom i prijateljima i da svojoj zemlji pružim ono što sam naučio po stranim laboratorijama bila je veća i od direktorskih fotelja i od visokih plata i svetske slave. Rekao sam svom direktoru: Idem u Srbiju, jer ako ne probam živ nisam. Razumeo je. Moju nostalgiju i želju da uspem i u svojoj zemlji razumela je i supruga Petra. Ostavila je sve i krenula sa mnom u nepoznato“.
Međutim, Stojkovića je u Srbiji dočekalo skoro isto ono što je ostavio 1990. godine. Izuzev gradske vlasti u Leskovcu koja je iz svog nevelikog budžeta izdvojila sredstva koja je obećala, nailazio je na velika obećanja i velika razočarenja. „Osećao sam iste frustracije kao dok sam radio u Zdravlju. I odlučio sam da se vratim u Valensiju“.
Na sreću, neke stvari su se promenile. Iza projekta Specijalne bolnice u Leskovcu stala je država; iz NIP-a smo dobili 10 miliona dinara. Još na toliko smo dobili kredit Fonda za razvoj i bolnica je profunkcionisala. To je, ono što je najvažnije“.
Istina, reći će i da bi onim što se bavi u Valensiji – matičnim ćelijama voleo da se bavi i u Srbiji ali da su to još uvek pusti snovi. Mada, i ovaj san o Specijalnoj bolnici u Leskovcu do pre samo dve godine je delovao neverovatno.

Gorislav Papić
(2009)