U vreme Prvog svetskog rata, kad su svi bežali iz Valjeva, ona se u njega vratila da pomogne ranjenicima obolelim od tifusa

Jedna od prvih žena lekara u Srbiji, Draginja Babić, rođena je u 1887.godine u. Valjevu, u porodici tamošnjeg trgovca Janka Babića i njegove žene Jelene, rođene Mitrović.
Osnovnu školu pohađala je u Valjevu. I ona i roditelji htelu su da se darovita devojka školuje dalje, ali veliki problem za nastavak višeg školovanja bilo je gimnazijsko obrazovanje. Ono je bilo uslov za upis na fakultet, a u Srbiji sve do 1905. nije postojala ženska gimnazija. Devojke su od 1879. mogle da pohađaju muške gimnazije i privatno polažu maturu, ali samo po izričitom odobrenju koje se teško dobijalo jer su direktori gimnazija nerado primali devojke među svoje đake.
Prilažući svoju biografiju na nemačkom jeziku uz doktorat, napisala je: Školske godine 1904/5. završila sam osmi razred u III beogradskoj gimnaziji i u istoj maturirala 23. maja 1905. godine… U zimskom semestru 1905/6. upisala sam Medicinski fakultet Univerziteta u Cirihu, a posle pet semestara studija na tom univerzitetu, u zimskom semestru 1908/9. upisala sam se na Medicinski fakultet Univerziteta u Berlinu.”
U svojoj dvadeset četvrtoj godini okončala je studije i postala lekar, 1911. godine, za to doba, vrlo brzo – u to vreme većina muškaraca sticala je zvanje doktora između dvadeset šeste i tridesete godine. Prema nekim svedočanstvima iz tog vremena, Draginju su kao odličnog studenta hteli da zadrže na fakultetu, ali ona je odlučila da se ipak vrati u Srbiju.
Žene lekari koje su završile medicinski fakultet u inostranstvu od 1866. do 1911. godine bile su na početku Prvog balkanskog rata obuhvaćene opštom mobilizacijom. Njih nisu slali u borbene redove, nego u unutrašnjost zemlje za upravnike rezervnih vojnih bolnica koje su nastajale iz okružnih građanskih bolnica. Često su bile jedini lekari u gradu ili u jednom od više okruga.
Draginja je bila lekarski pomoćnik valjevske Okružne bolnice, a kad je položila državni ispit postavljena je na mesto lekara valjevske opštine. U oba balkanska rata bila je upravnik rezervne bolnice u Valjevu. Na početku Prvog svetskog rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice. Međutim, posle Kolubarske bitke odlučila je da se vrati u rodni grad kad su svi bežali iz njega i da pomogne svojim Valjevcima.
Kad je u zimu 1914. godine došla u Valjevo, u tom gradu umiralo je dnevno na stotine ljudi: posle velike suvoborske i kolubarske bitke počelo je stratište u bolnici. Tifus pegavac harao je Srbijom. U „Vremenu smrti“, Dobrica Ćosić opisao je valjevsku bolnicu: “Samrtnički bleda lica, usne ispucale, razjedene, pomodrele; poluotvorena usta dahću vrelinu, štucaju, buncaju; jezici im otekli, ranjavi, guše ih; po razdrljenim, dlakavim grudima osule se modro krvave pege. Neki škripe zubima. Jedan se ludački cereka. Drugi okrvavljenom pesnicom udara o zid. Dvojica u uglu otimaju se o slamu.“ Valjevska bolnica bila je najveće srpsko groblje, centar agonije i gašenja svake nade.
Pored velikog broja stanovnika koji su umrli od pegavca, u statistikama je ostalo zabeleženo da je u Valjevu umrlo i oko 3.000 vojnika koji su sahranjivani u masovne grobnice. „Ono što je za vreme Prvog svetskog rata ova hrabra i neustrašiva lekarka doživljavala u svom Valjevu, može se nazvati pravim herojstvom. Škole, kafane, privatne kuće, magacini, sve je bilo prepuno obolelih. Pegavac je kosio, obolevalo se masovno i umiralo masovno”, zapisala je Vera Gavrilović u knjizi „Žene lekari u ratovima 1876-1945”.
Draginja je u to vreme radila neprestano, trčala s jednog na drugo mesto, pokušavajući da pruži pomoć svim bolesnicima. Prevelik teret za jednu ženu. Odlazila je u domove u kojima su svi ukućani bili bolesni od tifusa, ložila je vatru, hranila ih, obilazila i po nekoliko puta dnevno.
Jednog dana poverila je kolegi bolničaru da je našla belu vaš u kosi i da oseća da će se razboleti. Posle nekoliko dana nije mogla da ustane iz kreveta. Umrla je u januaru 1915. godine.
„Tako je završila život ova mlada lekarka koja je žrtvovala sebe da bi pomogla obolelima i nizu ostalih dodala svoj najlepši primer čovekoljublja”, zapisala je Vera Gavrilović.
Vojislav Subotić, poznavalac istorije Srpskog lekarskog društva, napisao je da je Draginja za sobom povukla i svog oca Jovana, „koji je umro od tuge za njom – ne mogući da je prežali, presvište i umre posle tri dana”.
Uprkos ovakvom herojstvu, ime Draginje Babić gotovo da je zaboravljeno. Tek se u hronikama Srpskog lekarskog društva i u retkim knjigama, čuva uspomena na nju. Zato je potrebno podsetiti na ovu ženu koja je nesebično pomagala bolesnike i ranjenike, i na koncu njihove živote stavila ispred svog.

M.H.
(2009)