Kako su nesreća i hrabrost jednog čoveka da nakon trideset godina u državnoj administraciji, postane grnčar da bi njegova porodica preživela, bila inspiracija drugima

Najveći deo srednje klase proteklih je godina u strepnji za radno mesto u kakvoj se nikada pre nije našao tako veliki broj zaposlenih sa dugogodišnjim stažom. Najpre zbog nemilosrdne privatizacije, a potom zbog svetske finansijske krize, koja nije „zaobišla Srbiju“, kako su predviđali naši ministri. Ogorčenim radnicima pred penzijom, u trenutku kada su im šanse da pronađu novi posao minimalne, Gojko Veličković bi mogao biti prozor u svet, primer za nadu.
U pedesetčetvrtoj godini Veličković je 2005. ostao bez posla u odseku Ministarstva odbrane u Lebanu. Ceo radni vek, 31 godinu, proveo je radeći administrativne poslove dok jedne večeri, koju će pamtiti zauvek, svih osmoro zaposlenih u ovoj opštini nisu bili pozvani da prime rešenje o prestanku radnog odnosa.
„Tu bespomoćnost i beznađe, nikada neću zaboraviti“, seća se Gojko.
Imao je tada dva studenta da školuje. Sin na Građevinskom fakultetu i ćerka na Likovnoj akademiji u Nišu. Njegova supruga, zaposlena u metalskoj industriji „Prvi maj“ u Ždeglovu, platu skoro da uopšte nije primala. Da deca napuste školovanje, nije dolazilo u obzir. Ali razmišljanje o njihovom obrazovanju, dalo mu je rešenje. Izlaz iz beznađa.
„Tih dana ćerka je vajala glinu. Pomislio sam da u Lebanu i okolnim mestima nema nijednog grnčara.“
Otpremninu od tri hiljade evra stavio je u novčanik, otišao kod poznanika grančara u Niš, raspitao se i sav novac uložio u kupovinu dve peći, kalupe i materijale. A onda je u birou za zapošljavenje, gde je odneo potvrde o utrošenoj otpremnini, dobio još osamdeset hiljada dinara iz tadašnjeg projekta „Otpremninom do posla“. Tako je uspeo da kupi grnčarski točak i kod prijatelja u Nišu ostane na kratkom kursu, jer grnčarija nikada pre toga nije bila predmet njegovog interesovanja.
„Nisam smeo da čekam. Razmišljao sam, tržište je bilo puno svega, jeftine kineske robe. Nisam znao šta ću dalje. U tim godinama, početi iznova, neverovatan je rizik. Da ne govorim koliko je teško učiti nove zanate, ali nisam imao kuda.“
I uspeo je. Posao je u početku išao slabo, zatim sve bolje. Poslednjih dana, u skladu sa situacijom u zemlji, ne ide najbolje ponovo, ali Gojko se ne žali. Kaže da spram onih crnih dana, sada sve deluje jednostavnije.
„Ćerka je sada završila fakultet, udala se, ima porodicu. Sin ima još samo jedan ispit i često mi pomaže u radnji. Osim toga, shvatio sam koliko je bolje kada čovek radi za sebe. Jer, koliko radiš, toliko možeš i da očekuješ da će ti se vratiti. Osim toga, nemaš tutora nad glavom. Kad raspoređuješ svoju energiju, onako kako smatraš da je najbolje i posao ide bolje,“ objašnjava Veličković svoja nova iskustva u preduzetništvu.
U Lebanu, jednoj od najsiromašnijih opština u Srbiji, gde je zaposliti se prava umetnost, njegov podvig je tim veći što je bio inspiracija mnogima koji su se zajedno s njim ili kasnije našli u istoj situaciji.
„Snašli smo se svih osmoro koji smo toga dana dobili otkaz i otpremnine. Jedan kolega je posle otvorio kafić, drugi prodaju kore za pitu, treći se bave trgovinom….“
Niko od njih ne zarađuje bogatstvo, ali imaju privilegiju da rade i novo iskustvo, koje im, još, omogućava pristojan život.
Sa distance od pet godina Gojko Veličković ima potrebu da poruči onima kojima će se ta, i sada kaže velika muka, tek desiti da ne očajavaju. „Važno je da čovek uspravi glavu, nikada ne izgubi nadu i krene hrabro dalje.“
To je, kako kaže, postao njegov moto i za sve druge probleme.

Dragana Perić
(2009)