U Srbiji se komšije mnogo dobro slažu. Ne da više ne važi poslovica „da komšiji crkne krava”, nego svi zajedno, udruženi, rade, zaposlene cele porodice lepo žive od svog rada, u selima raste natalitet, a više stotina, pa možda i nekoliko hiljada preduzetnika udružilo se u zajedničkom poslu. Znam, čitate i mislite – ovo je cinizam. Nepotrebne, možda čak grube šale u teškoj ekonomskoj situaciji, opet neko glupiranje ili naučnofantastična priča. Ali nije! Sve napisano video sam svojim očima.

Početkom ove godine NVO Moj heroj snimala je istoimeni serijal, koji je u 15 epizoda, subotom po podne, do pre nekoliko nedelja emitovan na Prvom programu RTS-a. Zahvaljujući razumevanju glavnog i odgovornog urednika Nenada Stefanovića, Srbija je imala prilike da vidi stvarne heroje rada, truda i marljivosti, heroje koji ne znaju za radno vreme, heroje koji zapošljavaju sebe i druge, heroje koji nisu državi teret i problem jer nikome ništa ne duguju, pa ni državi poreze.

Videla je Srbija heroje koji izvoze i smanjuju spoljnotrgovinski deficit za koji je kriva decenijska pogrešna ekonomska politika, heroje zahvaljujući kojima ova zemlja ima kakvu-takvu stabilnost jer su oni njen, najvredniji, najbolji, najverniji i najvitalniji deo… Heroje koji u medijima ne postoje, uglavnom… Naše preduzetnike.

Ruku na srce, bilo je i poznatih preduzetnika, a najpoznatiji među njima je čovek koji je svojim preduzetništvom oživeo jednu zabit u zapadnoj Srbiji, sačuvao taj kraj od migracije u grad, zaposlio više stotina ljudi i neumorno nastavlja dalje. Da, reč je o velikom umetniku, vizionaru, čoveku koji ne zaviruje, već gleda u budućnost, ali i heroju preduzetništva – Emiru Kusturici. Svima koji nisu bili, preporučujem da odu do Drvengrada na Mokroj gori i Andrić-grada u Višegradu i tamo vide trijumf duha na delu. A upravo tamo mnogo može i da se nauči.

Serijal smo završili emisijom o preduzetnicima godine, porodici Ljubojević iz Sirogojna, koja spasava i diže brend Sirogojno, a počeli smo ga pričama iz Zaječara i Zrenjanina. Zrenjanin je u serijalu od 15 epizoda ostavio najjači utisak na mene. A evo i zašto. Prvo je predstavljena porodica Kovačević, koja je u opštoj katastrofi koja je zadesila Jugoslaviju, napustila Hrvatsku i grad u kome je živela, Osijek, i došla u Zrenjanin. Bračni par sa dvoje male dece, skromnim autom i skromnim sredstvima, umesto da se prepusti čekanju da im egzistencijalne probleme reši država koja se raspadala, prionuo je na posao. Jednim vozilom, iz više nego skromnog iznajmljenog prostora, njih dvoje i rođak počeli su da grade veleprodaju. Vredne ruke troje ljudi stvorile su jedan od danas najboljih i najmodernijih poslovnih sistema u Srbiji sa više stotina zadovoljnih radnika, preko 120 objekata i izvanrednom grupom kooperanata. Tu dolazimo do ključne poruke – kooperacija. Sistem o kome pišem zove se Gomex, a Kovačević je Goran. Ne slučajno počasni građanin grada Zrenjanina. A Goran me je uputio u Srpski Itebej da se upoznam s Mrkšićevim salašima i predgrađe Zrenjanina Mužlju da vidim Carsku baštu. Mrkšićevi salaši su zemljoradnička zadruga oko koje se ujedinilo veliko i lepo pogranično selo Srpski Itebej. Ujedinili se i – gle čuda! Imaju sopstvene silose kojima čuvaju letinu i čekaju najbolji trenutak da prodaju žito, kukuruz i ostalo što poberu s njiva. Silosi super moderni, impresivni, čuvaju egzistenciju celog sela. Niko marljive seljake iz Srpskog Itebeja ne može da ucenjuje oko otkupa. Prodaju kad njima odgovara… U međuvremenu, njihova pekara prerađuje letinu i svakog jutra petnaestak kamiona s hlebom i pecivom kreće po Banatu… Pekara – milina! Meso iz celog sela obrađuju u savremenoj klanici, u kojoj radi pet tehnologa, čistih, urednih, zahvalnih jer su odmah dobili posao. Najmlađi među njima uz studije su i stipendirani… Veliki deo njihovih proizvoda ide u Gomex. U centru Srpskog Itebeja super moderan restoran, novi sportski tereni, u dvorištu zadruge blista impresivan vozni park poljoprivrednih mašina. A među njima, restauriran, ponosno blista (mogao bi na paradu poljoprivrednog ponosa i trke) prvi traktor porodice Mrkšić, čiji je član Voja, inače spiritus movens ove zadruge. Sve čisto i uredno. Na blagajni zadruge zadrugari podižu avanse u novcu, za setvu, gorivo, tekuće troškove, koliko i kad kome treba. Nema banaka da preskupim kamatama deru kožu s leđa srpskih proizvođača! U selu, sve kuće nove i lepe, crkva, jedna od najstarijih u Banatu, obnavlja se na ponos meštana, a natalitet kao retko gde u Srbiji – raste! Posle Srpskog Itebeja odemo do Carske bašte, u Mužlji. Naziv Carska bašta ispisan je na srpskom i mađarskom, zaboravio sam kako se kaže, ali mnogo lepo izgleda i zvuči. U centralni magacin više od 800 malih proizvođača donosi povrće i voće. U blizini, na jednoj njivi, pogon za izradu plastenika koje kooperanti dobijaju pod najpovoljnijim uslovima. Mesto preteženo mađarsko, a domaćin Đula odvodi nas kod mladog poljoprivrednika, agronoma, koji se vratio iz Budimpešte, gde je bio na masteru iz poljoprivrede. Kaže, od kada je primenio stečeno znanje, prinosi su i 30 odsto bolji. Sve što proizvedu, kooperanti prodaju i naplate u Carskoj bašti, a ova opet Gomexu i drugim trgovinama.

Zato i ja moram da budem zahvalan Goranu Kovačeviću, Voji Mrkšiću i Srđanu Janićijeviću, osnivaču Mokrogorske škole menadžmenta, koji je odvojio svoje dragoceno vreme da savetuje preduzetnike i koji ima viziju koju verovatno imaju svi normalni ljudi u Srbiji – Srbija zemlja blagostanja. Moguće je, samo ako se ujedinimo. MN

—————————————————–

Mogao sam ovaj tekst da nastavim kao naučnofantastičnu priču. Da nastavim da se šalim, ali nije vreme za to. Vreme je da budemo krajnje ozbiljni, da verujemo u sebe, u svoje komšije, u svoje ruke. Jer njima treba da menjamo svoje dvorište, svoje imanje, naša sela i gradove i našu zemlju. A to možemo i moramo. To za nas neće učiniti ni srpski ni evropski ni neki drugi političari. Moramo da se ujedinjujemo, povezujemo i oslanjamo jedni na druge. I da budemo zahvalni istomišljenicima, partnerima s kojima se ujedinjujemo.

Tekst mozete procitati i na marketnetwork.rs