Nišlijka koja je već 15 godina bolesna od mišićne distrofije, trebalo bi da se porodi u novembru

Jasmina Barać (31), osnivač Niškog udruženja studenata sa hendikepom, odlučila se na najveću životnu borbu. Iako obolela od mišićne distrofije, uz visok rizik i sve moguće opasnosti, Jasmina se odlučila da postane majka.

U isto vreme štedi da bi sačuvala matične ćelije iz pupčane vrpce. Zato će već danas biti na poslu, iako treba da se porodi u novembru. Umanjenu platu za čak 35 odsto, koliko bi dobijala na porodiljskom bolovanju, ne sme sebi da dozvoli. Trudnoću veoma otežava progresivna distrofija, pa jedva hoda.

– Trudnoća mi prolazi u neizvesnosti – priča Jasmina Barać. – Dok čekam sina, koji će se zvati Strahinja, približava se 15. septembar, kada konzilijum lekara u Beogradu treba da donese odluku o daljim pripremama za porođaj. Moje srce i mišići su zbog prirode oboljenja slabiji, ali sam svesno ušla u ovaj rizik. Jedina neostvarena želja bila mi je da dobijem dete.

Rođena sam u Beogradu, imam sedam rođenih ujaka i preko 20 braće i sestara, koji me redovno obilaze kada ležim u GAK Narodni front – kaže Jasmina. – Imam bogat život, iako sam u 16. godini, kada sam saznala da sam bolesna od progresivne mišićne distrofije, verovala da je smak sveta, da mi se bliži kraj. Pre dijagnoze vodila sam zdrav sportski život, trenirala tenis i karate.

Najveću podršku ima u porodici – od brata Vladana, roditelja Miladinke i Milana, momka Miljana, profesora fizičkog, koji zajedno sa još tri profesora DIF-a trenira osobe sa invaliditetom u klubu „Delfin“.

– Uskoro ćemo imati prinovu i očekuje nas veliki izazov. Biće teško, u Srbiji je sve teže biti majka i zdravim ženama…

Jasmina Barać je diplomirani pravnik i već dve godine radi u RZZO kao savetnik za ostvarivanje prava iz zdravstvenog osiguranja za OSI. Aktivna je i u Savetu RZZO na nacionalnom nivou. Osobe sa invaliditetom više ne moraju da lutaju po birokratskim hodnicima kako bi dobili pomagalo, refundirali lek ili otišli na neophodno lečenje u stacionarima, ali zato Jasmini telefon zvoni praktično tokom celog dana. Veliku pomoć ima među koleginicama i rukovodiocima RZZO i niške filijale.

– Sve je počelo sa osnivanjem Udruženja studenata sa hendikepom na Univerzitetu u Nišu – priseća se Jasmina. – Te, 2001. godine studiralo je samo nas dvoje sa hendikepom. Dobro pamtim prvu reformu Zakona o visokom obrazovanju, kao i odluku da se uvedu posebne stipendije za izjednačavanje mogućnosti…

Danas je studentima sa hendikepom mnogo lakše, kaže Jasmina.Obezbeđen je kombi prevoz za invalide, adaptirane su sobe u Studentskom centru, razvijene su sportske aktivnosti, bolja je psihološka podrška, nabavljeni su uređaji prilagođeni slepim i slabovidim (skener i anrider štampač), a zgrade fakulteta su adaptiranije (liftovi i rampe).

– Najponosnija sam na plivački akademski klub „Delfin“ – kaže buduća majka. – Dnevno okupimo 30 dece sa poremećajima, kojima je plivanje promenilo život.

(Izvor: Novosti, avgust 2010)