Član Republičke jedinice za spasavanje, neprekidno na terenu, učestvovala je i u spasavanju postradalih u prošlogidošnjem razornom zemljotersu u Grčkoj

Mlada Beograđanka Jelena Radojičić (28) pravi je dokaz da čovek ne mora da ima mnogo da bi delio s drugima. U vreme kada njena porodica nije imala novaca da joj omogući da upiše fakultet kao njeni vršnjaci, Jeleni nije padalo na pamet da napusti svoje dugogodišnje volonterske humanitarne aktivnosti i zaposli se. Ne posle srednje škole, nego sa dvadeset pet godina, upisala je studije Socijalne politike i socijalnog rada na Fakultetu političkih nauka, ali se u međuvremenu brinula o stotinama dece bez roditeljskog staranja i spasila nekoliko ljudskih života.

Izuzetno je teško izabrati najbolje od njenih mnogobrojnih podviga, veština i aktivnosti. U krugu humanista najpoznatija je, ipak, po akciji spasavanja u prošlogodišnjem razornom zemljotresu u Grčkoj. Dvoje ljudi je poginulo, više od stotinu povređeno kada je 8. juna 2008. godine zemljotres od 6,5 stepeni Rihterove skale pogodio jugozapad te zemlje. Kod luke Patras, u blizini epicentra, Jelena se obrela slučajno, u međunarodnom kampu za pretrage i spasavanja u masovnim nesrećama, ali nije oklevala da u tom razorenom području ostane duže nego što je trebalo čekajući drugi talas.
– Zemljotres je – prepričava Jelena – trajao dugo, bio je snažan i nije mi ni padalo na pamet da se odmah vratim kući. Bilo nas je stotinak, iz mnogih zemalja, a uspaničenih ljudi je bilo mnogo više. U uskim ulicama otpadala je fasada neprekidno, a mnogo ljudi je nastradalo samo zbog panike. Polovina svih zemljotresa na svetu se dešava tamo i ljudi su uglavnom upućeni šta treba da rade, ali u toj strašnoj situaciji nisu u stanju da primene svoje znanje.
Član je i Republičke jedinice za spasavanje i na terenu je neprekidno. Ne samo kada nas zadese velike nepogode, nego i kada je u nesrećama manjeg obima lekarima i policiji potrebna pomoć. Imala je samo devetnaest godina, kada je učestvovala u svojoj najvećoj akciji spasavanja do sada:
– Bilo je to 5. oktobra 2000. godine. Bila sam na ulicama Beograda na kojima je bilo mnogo povređenih ljudi. To je bio i najmasovniji događaj sa velikim stepenom rizika.
Šesnaest godina je volonter Crvenog krsta i učestvovala je u skoro svim programima ove organizacije. Najviše, ipak, osim spasavanja, vodi računa o deci bez roditeljskog staranja, deci iz siromašnih porodica, izbeglicama i deci raseljenoj sa Kosova i Metohije. Nekoliko puta godišnje vodi ih na putovanja, obuke, stara se o njima. A kao šesnaestogodišnja devojčica, ništa starija od njih, prvi put im je bila vaspitač i staratelj.
– Krenula sam od prve pomoći, a onda je jedna aktivnost vukla drugu. Imala sam samo dvanaest godina kada sam se priključila organizaciji u Novom Beogradu i veoma dugo sam bila najmlađa. Deca u Crveni krst obično dolaze sa takmičenja, a ja sam došla sa svojim tatom koji je bio dugogodišnji volonter i davalac krvi.
I zbog toga Jelena nije naišla na nerazumevanje u porodici kada je odlučila da čeka bolja vremena za školovanje, ali da, ni po koju cenu, ne napusti svoj volonterski rad.
– Ponekad mi kažu da sam luda što do te mere posvećujem svoj život drugima, ali, na kraju, svako to ceni. Ma šta ljudi mislili o tome, moj način života ne može biti traćenje vreme, ništa ružno ni beskorisno.
Dešava se, kaže, da je po ceo dan angažovana da pomogne deci ili ugroženim u nesrećama. Ponekad trpe njeni ispiti, ponekad porodica, ali najviše njen privatni život.
– To je moje životno opredeljenje, ne žalim se… u tome uživam. Trebalo bi da kažem da me to drži zato što se čovek najlepše oseća kada radi nešto korisno za sve. To je istina, ali indirektno i postepeno, to je postalo moj život.
Kaže da su deca sa kojima je provodila leta postala njena porodica. Vezuje se za svakog od njih, pa je hrabro, kako joj dolikuje, pronašla način da prebrodi rastanke s njima.
– Uvek smislim način da se ponovo vidimo za nekoliko meseci, a onda se godinama posećujemo – objašnjava.
Njeni planovi za budućnost izlaze iz okvira njenog dosadašnjeg rada utoliko što će svom humanizmu dodati diplomu, pa će i za formaliste biti socijalni radnik. Iako je u toj službi godinama.

Dragana Perić
(2009)